1910. Stogodišnjica slavne bitke na varvarinskom polju

Obeležavanje stogodišnjice boja na varvarinskom polju, koji se odigrao 1810. godine u kome su združene srpsko-ruske vojske predvođene Karađorđem Petrovićem i Jozefom O'Rurkom potukle tursku vojsku predvođenu Huršid-pašom, izazvalo je veliko interesovanje i posetu mnogih iz okoline ali i svih viđenijih i bitnijih ličnosti u celoj zemlji uključujući i samog Kralja Petra I Karađorđevića kao i Nikolaja O'Rurka unuka slavnog grofa O'Rurka koji je komandovao ruskom vojskom na varvarinskom polju.

Sam događaj je i medijski bio ispraćen od strane mnogih novinara među kojima i novinara POLITIKE čije viđenje događaja ovom prilikom i prenosimo:

U varošici Varvarinu bilo je još ranom zorom veoma živo a cela varošica izgledala je neobično čista i svečana. Uostalom, Varvarin kao da ne liči ni na jednu drugu varošicu u Srbiji. On se nalazi na nekoj vrsti malog platoa, baš pored obale Morave koja ispod njega

protiče. Kad se dolazi iz Ćićevca, pređe se pontonski most, koji je podigla vojska, pa se odmah s mosta, jednim zavijenim i dosta strmim kratkim usponom izlazi na plato na kome je varošica. Čovek lagano pređe most, ustrča uz desetak u zemlji iskopanih stepena i nađe se najedared, gotovo iznenada, u sred Varvarina.

Pred vama je ravna, prava, čista i nekaldrmisana, dugačka i kao na širini pariski bulevar široka ulica, čije kuće izgledaju usled te širine još manje no što su u stvari, dok njihova nizina ipak doprinosi da ulica izgleda još šira. Ta ulica, koja počinje s desne strane pionirskom kasarnom, podignutom u stilu kakve stare seoske mehane, na svojoj sredini se širi u ogromnu raskrsnicu ili upravo trg sa koga se desno i levo odvajaju u istoj liniji po jedna ulica: desno odmah izlazi na veoma prostrano zeleno vašarište, a levo vodi pravo u Selo Varvarin; ispod njih i paralelno s njima još dva sokaka - i to vam je Varvarin. U onoj glavnoj širokoj ulici, preko puta kasarne, velika lepa porta sa starom Crkvom, na uglovima raskrsnice dve tri mehane, onda u redu nekoliko dućana, apoteka, sreska kancelarija opet u stilu kakve stare mehane - i to vam je varvarinska čaršija.

Danas je u toj čaršiji: pred crkvom, pred mehanama i pred kasarnom odakle se vidi dole pontonski most i daleko put druma kojim će doći gost, puno sveta, gotovo sve sami seljaci i seljanke iz okolnih sela. Ali tu ima i varošana, i to ne samo meštana, već su tu i gosti iz okolnih varoši: Ćuprije, Jagodine, Paraćina, Aleksinca, Ražnja, Bačine, jer su mnogobrojne porodice, neke železnicom, a većina kolima, još zarana prispeli. Svi su oni u prazničnom odelu a na licu im svečani izgled, ali i izraz nekog nestrpljivog očekivanja.

Kuće su okićene zastavama, cvećem i zelenilom. Na samom ulazu s mosta u varoš, to jest na početku one široke ulice podignuta kapija od cveća i zelenila, a nekoliko koračaja dalje, vidi se sleve strane, na samom ulazu u portu, u belo platno zavijen spomenik Jove Kursule. Desno u prolazima, što vode na vašarište, podignuti s jedne i druge strane venjaci, pod njima stolovi, klupe i stolice, a pred njima panjevi s prasećim pečenjem i stolovi sa roštiljem za kobasice i ražnjiće. Na čelu trga, a u sred one glavne ulice, podignut za ovaj dan naročiti kiosk u kome se prodaje duvan.

Bilo je osam časova, kad smo najzad srećno uspeli da prispemo iz Ćićevaca u Varvarin. U glavnoj varvarinskoj ulici, koja, kao što rekoh, u samoj stvari predstavlja ceo Varvarin, bilo je već neobično živo, svet se tiskao i vrzmao tamo amo, raznovrsna kola stizala su ili odlazila, pred ono nekoliko kafana stajale su gomile sveta i s ljubopitstvom posmatrale beogradske goste od kojih su doputovali u cilindrima te i time skrenuli naročitu pažnju toga sveta. Pred kućama već posedale na klupe, stolice i stoličice, svečano obučene i očešljane žene i devojke, pa kritički posmatraju onaj svet i očekuju dolazak kraljev. Po šatorima oni, što su već ogladneli, zalažu se mezetom, a pečenjari i šatordžije već počeli da se deru i viču, prizivajući goste i hvaleći svoju robu.

Iza ovih improvizovanih mehana, na prostranom vašarištu, skupili se seljaci i seljanke, pa s radoznališću posmatraju Sokolice u njihovim dušankama i crvenim bluzama i sa kalpacima i perjanicom; seljaci razgovaraju između sebe koji će to biti rod vojske, a samo jedan uverava ih, da to nije vojska, kad nemaju nikakvog oružja. Malo podalje od njih jedan narodni četovođa uparadio seljake pa se prebrajaju i on im daje instrukcije, jer su to narodni konjanici, koji će imati da dočekuju i prate kralja.

Tako uskoro dođe i vreme da se polazi na Varvarinsko polje, gde je prema programu najpre imalo da se osveti spomen Grofu Orurku i junacima, koji su na tome mestu zajedno s njime poginuli, pa onda da se vraća u varoš na osvećenje spomenika Jovi Kursuli.

Pošto smo s teškom mukom, i to samo zahvaljujući g. dr. Hranislavu Joksimoviću, varvarinskom lekaru i predsedniku odbora za doček i priređivanje svečanosti, našli jedne taljige i potrpali se u njih, krenemo se za Varvarinsko polje. Ovde po izveštačkoj dužnosti naglasimo, da g. dr. Joksimoviću pripada ogromna zasluga, što je ova svečanost uspela; on je radio s neobičnom voljom i razumevanjem a ovoga dana izgledalo je kao da je sve palo na njega, jer je svuda on morao potrčati i pomoći, a on je svuda stizao i činio, šta se moglo i koliko se moglo, da sve bude, kako treba.

Kad izađemo iz one poprečne ulice varošice Varvarina, ulazimo u selo Varvarin; upravo izgleda da se to selo i sastoji samo od beskrajno dugačkog produženja te ulice, koja izlazi gotovo na samo Varvarinsko Polje. To selo je jedno od najlepših i najčistijih sela u Srbiji. S jedne i s druge strane lepog, ravnog, peskom nasutog puta nižu se jedna do druge prostrana, hladovita i u ovoj prilici veoma čista dvorišta, većinom s velikim masivnim kapijama; u dvorištima lepe starinske seljačke kuće razne staje. Gotovo svako dvorište ima hlada od lisnatog drveća, pod kojima sada sede za stolom domaćini sa svojim gostima iz okoline i posmatraju hiljade prolaznika, što pored njih žure na Varvarinsko Polje. Usput se nailazi na razne kapije napravljene od zelenila i cveća a ukrašene raznim patriotskim natpisima i slikama Kralja Petra I Karađorđevića.

I sve seljčke kuće, odnosno kapije i ograde, lepo su okićene a po doksadima i naročito nameštenim motkama ili konopcima između drveća u dvorištima domaćice su poređale sve svoje nove šarenice, ćilimove, vezene kecelje i drugi svoj ručni rad, koji kod našeg seljaka predstavlja njegovu najskupoceniju nepokretnost. Tim originalnim dekoracijama učinilo se da je selo izgledalo još lepše, još prijatnije. Kapije i ograde okićene cvećem i zelenim granjem, nad nekim kapijama čak napravljen "Slavoluk" od zelenkada, ruža i bosiljaka; pred kapijom poboden direk, sav uvijen u cveće i lišće, pa na njega prikucano barjače, a u hladu pred kapijom posedali na ugodne klupe starci i žene pa s uživanjem i radoznalošću posmatraju ovu svakako dotle njima još nepoznatu tišinu. Kod jedne tako ukrašene kapije čak stoji i naročito izrađen natpis koji glasi: "Živeo srpski narod, živeo ruski car".

Valjda čitavih pola sata kaska se kolima kroz ovo ovakvo iskićeno lepo selo; jedan beskrajan niz raznih kola vijuga se kroz tišinu od pešaka, a kad se selo najzad završi, put se produžava kroz kukuruzne njive, dok najedared ne skrene na desno i čovek se kao iznenada obrete na Varvarinskom Polju.

Jedno ogromno polje opkoljeno, daleko tamo na ivicama planinama, koje zbog daljine izgledaju mračne i kao u maglu zavijene; jedan ogroman kotao, čije je dno sada pokriveno većinom kukuruznim, nešto malo šumaricom, a u čijem praznom uglu, koji je pokriven samo zelenilom i nekolikim desetina krstača i kamenova od starog seoskog groblja, podiže se, sada još u belo platno zavijen, spomenik grofu Orurku i s njime poginulim junacima.

Spomenik je podignut na jednom nešto uzdignutom kraju Varvarinskog Polja, kraj same Morave, na koju se časom strča niz uzbrdicu od nekoliko metara. Jedva stotinu ili dve stotine koračaja odatle, nalaze se "Sastavci", mesto na kome se sastaju Južna i Zapadna Morava i spajaju u Veliku Moravu.

Tu kod pokrivenog spomenika sakupljeni narod, vojska i Mitropolit sa sveštenstvom očekivali su Kralja.

Svet je neprestano pristizao na Varvarinsko polje. Oko 10 časova pojavili su se Sokoli, pred kojima je nosio 56 kila tešku zastavu oduševljeni pobornik viteštva g. Tasa Popović. Odmah za njima stiglo je i pevačko društvo "Stanković", čiju je zastavu nosio njegov zastavnik g. Miloš Radojković.

Da sa kratkim opisom osvećenja spomenika varvarinskim junacima završimo svoj izveštaj o lepoj varvarinskoj proslavi.

Kralj je prispeo u Ćićevac oko 9 časova, pa se sa svojom svitom krenuo na dvorskim kolima za Varvarin. U sviti Kraljevoj nalazi se prestolonaslednik Aleksandar i Kraljević Đorđe, predsednik Narodne skupštine, svi ministri, sem g. Ljube Jovanovića i Stojana Protića, zatim razni drugi velikodostojnici, kao i ruski gosti.

Čim je prešao pešice preko pontonskog mosta, Kralj je seo na neke grede kraj mosta da se malo odmori; kraj njega su stajali u razgovoru g. Pašić i ađutanti, a ostala gospoda nalazila su se prema njima; samo se princ Đorđe bio odvojio malo u stranu i zamišljeno naslonio na svoju sablju.

Tako se u odmoru provelo oko 15 minuta, za koje je vreme po želji Kraljevoj jedan vojnik plovio pontonom po Moravi, pa se onda cela kavalkada krenula kroz varošicu na Varvarinsko Polje kroz guste redove naroda, koji je pozdravljao Kralja i njegove sinove.

Bilo je 10 i 45 m., kad je kavalkada prispela na Varvarinsko Polje. Trubač je zasvirao mirno i u tom već dojuri jedno odeljenje narodnih konjanika pa za njima onda i fijakerima Kralj i svita: Kralj sa pukovnikom Šturmom, prestolonaslednik sa ordonansom, Kraljević Đjorđe sa adjutantom potpukovnikom Zečevićem, ministar Milovanović sa ruskim otpravnikom poslova g. Muravjevom i onda tako redom sve po dvoje u kolima.

Kralj i svita popeli su se na tribinu, nameštenu levo prema spomeniku, pred kojim su stajali sto sa crkvenim stvarima i sveštenstvo. Odmah iza Kralja stajao je grof Nikolaj Orurk u paradnoj generalskoj uniformi. Grof Orurk je već star čovek, srednjega rasta i sede razdeljene brade, sumorna izraza lica. Interesantno je ovde pomenuti da je ovoga grofa Orurka nedavno snašla teška porodična nesreća, jer je on rođeni otac one čuvene grofice Tarnovske, o kojoj se toliko govorilo i pisalo u celom svetu povodom poznatog, senzacionalnog ubistva grofa Komarovskog i skorašnjeg suđenja ubicama u Veneciji.

U Kraljevoj sviti nalazio se kao gost i ruski marinski poručnik sa krstarice "Rurika" Nikolaj Dimitrijević-Kalistov. G. Kalistov je mlad čovek maloga rasta, obrijane brade i brkova, a danas u punoj uniformi. On se vraćao iz Carigrada za Rusiju, pa kada je doznao za ovaj praznik i njegov značaj, prekinuo je put da bi mogao i sam učestvovati u svečanosti.

U samoj ogradi od spomenika dobili su mesto novinari.

Prema Kralju i Spomeniku bilo je zauzelo mesto pevačko društvo, prema njima Sokolci, a s gornje i donje strane mase naroda. Pred samim spomenikom stajali su u redu jedan unuk i jedan praunuk Kursulin. Unuk je Vladimir Kursula iz sela Cvetaka, starac od svojih 60 godina, srednjeg rasta, sedih obešenih brkova i blaga staračka izraza lica. On nam je pričao da ima 6 sinova i 4 kćeri. Pored njega je praunuk Kursulin, Tanasije Kursula, sin pokojnog Ljubomira Kursule. To je mlad, snažan čovek, mrka pogleda i crnih brkova i francuske bradice; obučen je u bogato narodno odelo, a na sebi ima džemedan svoga pradede Jove Kursule. Tanasije je kafedžija u Kragujevcu.

Čim je prispeo Kralj, Mitropolit je otpočeo osvećenje spomenika uz asistenciju šestorice sveštenika. U polovini ovoga svečanog čina, Mitropolit je izgovorio prikladnu

reč, pa je onda prelio spomenik. Na reči

"Večnaja pamjat đeneralu Josifu Orurku, vrhovnom voždu Karađorđu, vojvodi Hajduk-Veljku, Jovi Kursuli i ostalim poginulim junacima", odjeknulo je kroz mrtvu tišinu, što je vladala u narodu svečano i tužno, "večnaja pamjat", tamo daleko u kraju vojna muzika zasvirala je žalosni marš, pešadija je opalila plotun, a Kralj je onda prišao spomeniku koji je u tom trenutku otkriven, duboko se poklonio i celivao ploču, pa je položio svoj venac izgovorivši pritom tople reči "Slava neka je junacima".

Tada se na postolje spomenika popeo g. dr. Joksimović, koji je držao lep govor o značaju ovoga dana, pa je osvećenje završeno opet sa "večnaja pamjat", dok su se u isti mah čuli zvuci žalosne muzike kao i puščana i topovska paljba izmešana sa vriskom uznemirenih konja narodne garde.

Kralj se sada okrenuo grofu Orurku pa se rukovao s njime i predao mu orden, posle čega su i g. Pašić i Milovanović prišli grofu i čestitali mu.

Ruski venci bili su već položeni na spomenik, te je još samo prišao zastupnik predsednika beogradske opštine g. Marjanović i položio venac svoje opštine. Time je svečanost na Varvarinskom polju bila završena i sve je pohitalo da se vrati u varošicu na osvećenje drugog spomenika.

Spomenik na Varvarinskom polju ima postolje u obliku zarubljene kupe zidane od četvrtastog kamenja, zidane nešto više od jednog metra, a na postolju je ravnostrana piramida od sivog granita. Na onoj strani piramide, koja je okrenuta ka Varvarinskom polju prema Varvarinu, nalazi se zlatnim slovima urezan natpis:

"Generalu grofu Orurku, zapovedniku ruske vojske u boju na Varvarinskom polju i ostaloj braći Rusima borcima i junacima na Varvarinskom polju, u spomen stogodišnjice boja, zahvalni Temnićani 1810-1910."

Ispod toga su u bojenom emajlu ukrašene ruska i srpska ratna zastava, nad njima zlatno sunce, pod njima crna kupa topovskih đuladi, a nad svim u luku zlatnim slovima reči:"U slozi je Slovenima snaga".

Spomenik je ograđen belom gvozdenom ogradom.

Na spomenik su položeni venci: Kraljev od lavorovog lišća sa natpisom na trakama "Na Varvarinskom polju izginulim za slobodu junacima - Petar". Venac grofa Orurka, od sitnih crvenih zimskih ruža, sa belim trakama i ruskim natpisom: "Slavnim serbskim gerojem ot vnuka grafa Orurka". Venac je palmovih grana sa trobojnim trakama i natpisom "Pavšim za slobodu bratskoj Serbiji ruskim vojnom ot imperatorskoj misiji u Serbiji". Venac beogradske opštine od lavorovog lišća s trobojnim trakama i natpisom "Grofu Orurku i ostaloj braći Rusima, slavnim ovenčanim borcima za slobodu srpskog naroda". Venac ruskog poslanstva od palmovih grančica sa natpisom "Pavšim za otečestvo srbskim gerojem”. I najzad venac od krupnih zimskih ruža s natpisom "Vnuk dedu".

Kad je svršena svečanost na Varvarinskom polju, nastao je jedan opšti metež, jer je sve živo pojurilo u kola, ne gledajući koja su čija, da što pre stignu u varošicu. Tako su mnogi, među njima i neki novinari, ostali bez kola, te su morali vratiti se pešice, što nije predstavljalo ni najmanje zadovoljstvo, kad se uzme u račun dužina puta, prašina i podnevno sunce. I što je najgore svi ti po nevolji pešaci mogli su stići u Varvarin, kad je osvećenje spomenika Jovanu Kursuli bilo svršeno.

I osvećenje spomenika Jovanu Kursuli bilo je isto tako svečano i sa istim obredima. Pred spomeikom je držao lep pesnički i patriotski govor g. Lazar Bogićević, upravnik tamošnjeg poreskog odeljenja i presednik priređivačkog odbora, koji takođe ima kao i g. dr. Joksimović, velikih zasluga za uspešnost ove proslave.

Na spomenik Kursulin položili su divne, velike vence: kralj, rusko poslanstvo, beogradska opština, grof Orurko i srpske komite.

Spomenik je prema ulazu u crkvenu portu, što se nalazi na uglu dveju ulica. On je nešto manji od spomenika na varvarinskom polju, ali je ipak u najmanju ruku isto toliko lep. On ima nisko kameno postolje, na kome je pljosnata piramida od mrko-crvenkastog granita, a na njoj su zlatnim slovima urezane reči: "Jovi Kursuli i ostalim junacima i borcima u spomen stogodišnjice boja na Varvarinskom polju zahvalni Temnićani 1810-1910."

Sa zadnje strane pak urezani su stihovi iz Dragaševićeve pesme "Boj na Varvarinu", koji opisuju junaka Kursulu.

U 1 čas po podne bio je pod venjakom u porti, a kod samog Kursulinog spomenika, veliki banket o kome smo već ranije saopštili.

Za vreme tog banketa u porti, na vašarištu i uopšte u celoj varošici sve je vrilo od razdraganog naroda. Mehane i venjaci bili su dupke puni, na sve strane čula se svirka, i pesma i vilo se kolo.

Po ručku se na vašarištu iskupio silan svet, koji je sa uživanjem gledao, kako Sokolci izvode razne viteške igre.

Oko 2 i po časa na tome polju je pred kraljem, svitom i gostima, izvršila defilovanje, u društvu sa Sokolcima, vojska koja se sastojala iz punog bataljona pešadije (500 ljudi), voda konjice kombinovanog od svih pukova, i prve konjičke baterije iz Ćuprije. Tom prilikom dogodio se jedan nesrećan slučaj, koji je srećom ostao bez ikakvih težih posledica, ali koji je u onom trenutku bio izazvao veliko uzbuđenje.

Kad je naime artiljerija u punom trku nailazila pored kralja, jedan rudni konj nekako prebaci nogu preko štrange te se upetlja i padne pa pritisne jahača, ali su njega i jahača ostali konji vukli dalje. U tome trenutku, pre nego što je iko mogao doći k sebi od prvoga straha, pritrčao je Kraljević Đorđe i trčeći uz top, žurno počeo skidati štrange s palog konja da bi izvukao vojnika. Za njim su odmah priskočili i drugi, a sam kralj pritrčao je i sa podignutom rukom vikao je vodu, koji je nailazio, da stane, da ih ne bi pogazio.

U 3 časa po podne Kralj je sa svitom otputovao, a narodno veselje produžilo se dalje. U 4 i po časa i beogradski gosti krenuli su za Ćićevac odakle su u 6 časova otputovali za Beograd.