Bilo nekad - Dr. Laza

Laza je nosio broj 9, ali ga je teško bilo čuvati, jer ga je bivalo i na krilu, levom i desnom, pomagao odbrani. Često je „nosio“ loptu od svog golmana do protivničkog. U klubu od osnivanja boljeg nisu imali.

Tu odlučujuću utakmicu njegov tim je morao da dobije. Protivnik nije bio kvalitetniji, ali je bio grub. To je otežavalo uspeh Lazinom timu.

Laza je bio miljenik publike. Osetila je: da samo on može da postigne taj očekivani zgoditak.

– Lazo, Lazo -čulo se iz gledališta.

A onda se sa istočne tribine zaori.

– Lazo, doktore, Lazo, doktore!

Nikada se bolje nije osećao. Prijalo mu je to „Doktore“. Igrao je sve bolje. Protivnički gol visi u vazduhu. Da, ali je još uvek 0:0. Igrao se zadnji minut. Golman baca dugačku loptu. Levo krilo ubacuje u sredinu. Laza prima loptu dribla četiri fudbalera, baca loptu na desnu stranu. Ona se vraća u sredinu. Laza stavlja glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu. 1:0

Niko više nije znao šta se događa.

– Lazo, doktore.

Bio je presrećan. Od toga dana sve češće su ga zvali doktorom. Počelo je to da mu smeta. Imao je čak i neprijatnosti.

– Nemojte, ljudi, da me zovete doktorom. . Pomisliće ljudi da sam to zaista.

Tako nešto se i dogodilo. Ceo tim sa rukovodstom putovao je na utakmicu. Kupe putničkog voza bio je prepun. Kad vide trener da Laza stoji, izdra se na momke iz rezerve.

–Ustani, neka sedne doktor.

Putnici se okretoše. Laza je poželeo da propadne kroz vagon. Da ironija bude veća, u toj gužvi jedna starija žena pade u nesvest.

– Doktore, šta čekaš?

Iz ruke jednog deteta Laza uze flašu, pljusnu preko njenog lica. Stara ustade.

–Eto, a da nije bilo doktora...?

Prošlo je od tada dosta godina. Sedeo on tako u kafani sa jednim profesorom. Za sto priđe i roditelj koji se raspitivao za uspeh svog deteta. Naruči piće. A kad vide da se nalazi u visokom društvu, naruči i večeru. U jednom momentu obrati se Lazi:

– Doktore, u kojoj ambulanti radite?

– Nisam je doktor.

Da bi popravio mučnu atmosferu, umeša se i profesor:

– On je doktor, ali za poljoprivredu.

Dugo ga je seljak gledao. A onda napravi tužno lice, kao da žali Lazu.

– Šta ćeš, i ti moraš od nečeg da živiš.

Aleksandar Vasić PLJIGA