Bilo nekad - Drugodozgo, rotamint i gospodin Džura

Bolest svih manjih mesta zvala se dosada. I Varvarinci nisu bili imuni. Mnoge generacije odrasle su u“ zadimljenim kafanama. Za razliku od današnjih kafića, one su bile znatno prostranije. Bilo je mesta i za igranke, zabave. Priređivala bi ih razna društva. Zanatlije, trgovci, lovci, ribolovci. Svaka je imala svoj „šmek" zavisno od društvenog „šlaga". Zanatske zabave, za razliku od trgovačkih, više su trošile abiulo je i više veselja. Studenti su, pak, imali svoj program. A nijedna se ipak nije održala da se organizator nije obratio za savet Radetu Ćati. On je bio „devojka za sve". Da bi izvukao Varvarince iz zagušljivih kafana, ograđivao je prostore ispred i tako su nastajale „bašte".

Bašta na Moravi, zatrpana zbog „Plaže". „Jar-bar" sa baštom ustupio mesto „Temnićanki". Izraubovanim mašinama iz Slovenije. Sad je robna kuća „Temnić". Ćata je bio promućuran. Negde šezdesetih godina odnekud je došao automat za kocku. Na njemu je pisalo: ROTAMINT. Odmah je dobio nadimak – ROĆKO. Ubaciš u Roćka dinar i kad se pojave tri limuna, izbaci 1000 dinara. Oko njega je uvek bila gužva.

Zakuske političara su takođe održavane u kafanama. Posle zborova, sastanaka, državnih praznika – pravo u „Evropu". Onda jelo i piće do zore. Elem, jedne takve „bogomolje" neki DRUG ODOZGO uputio se prema roćku. Za njim varvarinski političari. Da se nešto DRUGU ne dogodi.

Kako se to igra, upitao je i pružio dinar jednom od pratilaca: Da ironija bude veća, iz roćka ispade 1.000 dinara. Drugodozgo pruži ponovo dinar. Pratioci su se otimali ko će pre da učini uslugu. I ponovo roćko izbaci hiljadarku. Posmatrači su se s negodovanjem samo krišom pitaji: Šta mu bi? A on je bio sve darežljiviji. U tom košmaru ojednom se odnekud pojavi Džura Lesin. Kad ga Drugodozgo vide, pruži mu dinar.

Džura je od oca Lese kovača nasledio kovačku radnju. Kada je došao iz zarobljeništva ovaj zanat je počeo da se gasi. Društvo je investiralo u fabrike. O zanatu kakav je bio Džurin niko već nije ni razmišljao. Džura je utehu nalazio u piću. Kao legitimaciju uvek je nosio garavo, kovačko odelo. Došljaci su ga potcenjivali i gledali – odozgo. Nije im bilo jasno kako to meštani sednu s njim i popiju čašicu.

Kada mu je Drugodozgo ponudio dinar, Džura ga je pogledao ispod debelih crnih obrva, namignuo desnim okom. Onako kako je samo on to umeo.

– A, ti kao ne znaš... Našao si budalu?

Onda izvadi iz svog džepa dinar. Valjda i jedini. Priđe roćku. Ponašao se kao kad se veliki gospodin sprema da otpočne predavanje.

– Gledaj dobro! U ovu rupu turiš dinar. Ovako, kao ja. I ako te oće...

Džura elegantno ubaci dinar. Prema očekivanju, Roćko je zatajio.

– Vidiš, tebe oće – mene JOK!

Drugodozgo iskolači oči. Bio je zaprepašćen. Onda pruži ruku Džuri. Ovaj mu okrete leđa. Džura se gospodski, nadmeno ponašao. Umešali su se pratioci:

– Ne obraćajte pažnju na njega, – povikali su u horu. – On je pijanica. Propalica...

Onda se Drugodozgo obrati njima:

– Nije on, vi ste... On ima karakter.

Pa se obrati Džuri:

– Hoćeš nešto da popiješ?

Bio je to poslednji pokušaj da ne doživi potpun poraz.

Džura ga pobedonosno pogleda, dade još jedan „migavac" desnim okom i cereći se, izusti poluglasno:

– Oću, al ne od tebe.

Lagano priđe šanku. Tamo ga je čekao Životije kelner koji je sve video. Džura „ubi" jedan čokanj. Kada je počeo da zavlači ruku u prazne džepove Životije glasno objavi:

– Platićeš sutra...

Aleksandar Vasić PLJIGA