Bilo nekad - Kako je šešir bio teži od kofera

Mesni „Abrašević" je Imao tradiciju. Predstave su održavane po kafanama. Posle rata u Sukinoj kafani (današnji „Stari bioskop"). Za današnje vreme neshvatljivo da se za premijerne predstave tražila „karta više". Članovi „Abraševića" su bili „zvezde". O njima se pričalo. Uz kafu. Uz rakijicu. U kancelariji.

Na jednoj probi „Čikine kuće" jedan epizodista otkaže učešće. Kako u sali ne beše nikog osim mene, ponudiše da „popunim" mesto. „Ne Boj se, – govorili su mi, - nemaš mnogo da govoriš. Valjda ćeš se nekakko snaći“.

Na toj prvoj probi znao sam da kažem I da to propratim pokretima. Uoči premijere otkaže još jedan. Podeliše mi i tu ulogu. Posle predtave doživeo sam čestitanja. Kada smo sišli u publiku mnogi su me tapšali po ramenu. – Kako si uspeo da igraš dve uloge? Kao da su bila dva glumca?

Čika Staša me je vešto izbevao. Stalo mi je do toga da i on da svoje mišljenje. Tražio sam ga pogledom. Pravio se da me ne vidi. Na svečanoj večeri, koja je bila verni pratilac svih predstava, sedeo sam do njega. Razgovao je o sporednim stvarima. I kad sam već izgubio nadu, Čika Staša podiže čašu:

– Večeras mi je srce puno. Dobio sam naslednika...

A onda je nastavio da me hvali.

O svemu vam pričam da bih pokazao na kakvoj smo „nozi". A olakšaće mi sledeću priču.

Jednom prilikom poverim se društvu da putujem u Beograd.

– Baš dobro, kupićeš mi jedan šešir, – reče Čika Staša. Onda mi pruži cedulju sa adresom radnje i brojem šešira. Bio sam presrećan što mogu da učinim nešto za njega.

U jednoj ruci sam imao kofer, težak kao tučak. Ispostavilo se da je šešir bio još teži. Ustvari, bio je vrlo nezgodan za nošenje (Ako ne znate, probajte da ga imate u rukama). Vukao sam se tako po Beogradu. Šešir mi je sve više smetao. Razmišljao sam šta sa njim da uradim. Onda mi je sinula ideja. Stavio sam ga na glavu. Ali avaj! Bio je toliko veliki da mi je padao do ispod ušiju. Nekoliko prolaznika se glasno nasmejalo. I dalje sam razmišljao kako da ga se otarasim. Da ga bacim, svi će videti? Sedeo sam na kalemegdanskoj klupi. Navirale su mi ideje. Ostaviću ga na klupi, kao da sam ga zaboravio.

Nisam pošao ni pet metara a čuo sam kako me jedna stara gospođa doziva:

– Mladi gospodine, zaboravili ste šešir.

Ubrzavao sam korake. Kao da je ne čujem.

Onda me je stigao jedan mladić. U rukama je držao šešir. Ni sam ne znam kako sam se našao na Savskom mostu. Baciću ga u Savu. Dok je leteo, osećao sam neko olakšanje. Onda primstim čamac i dvojicu veslača. Brzo su ga izvadili iz vode. Počeo sam da trčim kao da me juri čitav čopor divjih svinja. Težak kofer mi nije dao da pobegnem. Dva momka u sportskoj opremi pružila su mi šešir.

– Da častiš, uspeli smo da ga spasimo...

Mokar šešir mi je još više otežavao nošenje. Kada sam konačno došao u Varvarin, zamolio sam kočijaša da parkira pred „Evropom". Čika Staša je čašćavao i uveseljavao društvo. Kada me je video sa koferom i šeširom umalo da nije prasnuo u smeh.

Zamolio sam ga da proba šešir.

Odbijao je.

Bio sam uporan.

Kada ga je ipak savio na glavu, bio mu je taman kao meni.

Bilo mi je jasno da je hteo da me „namesti". Da ga duže zapamtim. A kada me je zapitao:

– Šta ti je bilo teže, kofer ili šešir? – nasmejao sam se.

Smejao se i on. Smejali su se i svi pred „Evropom". A zašto, znali smo samo ON i JA.

Aleksandar Vasić PLJIGA