Bilo nekad - Kako su stari Varvarinci glavobolju lečili hlebom, močom i šljivovicom

Hteo bih da vam pišem o Varvarinu odande otkada počinju moja sećanja. Izlizane fotografije. O Varvarinu iz priča starijih. O palanci koja više nije ni varošica. Sve više liči na grad. Ne samo brojem stanovnika. On se menja urbano.

Jedan moj prijatelj koji je napustio Varvarin kao dete, bio je iznenađen:

– Vi koji živite ovde ne primećujete. Varvarin se mnogo izmenio. Da sam se spustio padobranom, ne bih prepoznao mesto rođenja!

I o njemu treba pisati. O Varvarinu koji je otišao za svagda, otišao sa ljudima i ostao sa dolaskom novih ljudi. O mirisu zaprške za pasulj i tek ispržene kafe. Za razliku od današnje koja se pije u komadima. Gde vas domaćica sačekuje na vratima. Pruža vam papuče i govori: – Nemojte da se izuvate. O kafi uz čokanj 2 deci kod Vrcke. Kod Zuze ili ispred Sukine kafane. Pa sve do „sikter kafe" u Plaži.

Vic koji se u takvom ambijentu rađao delovao je sveže i neusiljeno. Negde posle rata banu jedan seljak u čika Mošinu pekaru:

– Bre, prijatelju, znaš li gde je apoteka. Nešto me zabole glava...

Čika Moša, stari čaršijski šeret, primeti da je došljak iz „Gornjih sela", pa naumi da iskoristi priliku da se s njim našali. Čak ljubazno izađe i pruži selji prst, pokazujući na kafanu „Evropa".

Kada je Životije kelner video zbunjenog seljaka, nije mogao da se ne nasmeje.

Smejali su se i ostali gosti. No, selja se nije zbunio. Kupio litar šljivke. Čika Moša je u tom trenutku vadio pečeno prase. Vruć hleb, moča i šljivovica napraviše veselo društvo. Kada je šegrt kupio i doneo aspirin od Nastasa apotekara, selja odmahnu rečima:

– Ne treba. Ne boli više. U Varvarinu mož' da se izlečiš i bez doktora.

Aleksandar Vasić PLJIGA