Bilo nekad - Koza

Negde posle rata Laza se vratio iz Legije stranaca Bio je dobro plaćen i jedan od retkih koji je preživeo. U ratovima koje su vodili vladala je surovost a i geslo koje je još Napoleon prokamovao: "Put ka srcu junaka vodi kroz njegov stomak". Posle svake bitke brzo su zaboravljali mrtve. A onda. noćni lokali žene, muzika, pića.

Kada je pristupio Legiji to mu je značilo mnogo. Kasnije je osećao da to nije ono pravo. Te lake žene su počele da mu smetaju. Naročito u krevetu. Smetale su mu šminke, mirisi.. Često bi poželeo devojku iz svog kraja. Zdravu, jedru, Tada bi ustajao, otvarao vrta hotelske sobe i isterivao zbunjenu gerlu.

I eto, vratio se. Odmah se oženio. Zora je bila onakva kakvu je zamišljao. Pucala je od zdravlja i lepote. Penziju je dobijao svakog prvog u mesecu. U francima. Nakupovali su svinje, ovce, kokoš. Noću bi otvarao prozor da čuje makanje goveda. Pevac je budio umesto vojne trube. Kiptao je od sreće.

Prolazilo je vreme. I sam nije primetio kako je počeo da razmišlja o prošlosti. Setio se društva. I žena. E to mu je najviše smetalo.

— Zar pored Zore? Tako je lepa... Laza je počeo češće glasno da razmišlja. Zora jeste lepa, samo, mnogo je glupa. I glas joj je nekako grub. Jedne noći saopštio joj je:

— Zoro, zatvori taj prozor. Ne mogu, bre, da slušam tu stoku.

Sledećeg leta pođoše na more. Hteo je da bude blizu mediteranskom životu. To će da ga vrati u prošlost. Zoru je obukao po novijoj modi. Da bi sakrila ispucale ruke navukao joj rukavice.

— Zoro, rekao je — kad konobar dođe, ti se samo smeši. Da reč nisi progovorila. Pokvarićeš sve.

Stranci su u to vreme bili prava retkost. Pozvao je kelnera na čistom francuskom. Kada je primio bakšiš od 5 franaka, kelner nije video druge goste. Kada bi se Laza pokrenuo, bio je tu. Pevačica je sve više pevala francuske šansone. Sve je podsećalo na orijent. Bože, orijent, striptizerka je Crnkinja! Kako ga je podsetila na Alžir 1939. godine. I koliko liči na devojku sa kojom je proveo noć! Zažmurio je i već je video nagu u krevetu. Još mu je zvonio onaj mekan glas. Učila je da izgovara njegovo ime.

— La... za....za.

— Lazo, o, Lazo bre! Šta si se zamislio? Znaš šta sam se ja setila? Ne rekosmo onoj komšiki da pomuze kozu. Mož' da udari na vime i da lipče....

U magnovenju video je — Zoru. Tup izraz lica ga je prenuo u stvarnost. Hteo je da viče, da urla. Hteo je da zaplače. Onda se setio da ga niko ne bi razumeo, Zato je pozvao kelnera.

— Zemljak, da ti platim!

Onda se obrati Zori:

— Požuri dok je živa!

Aleksandar Vasić PLJIGA