Bilo nekad - Vas Volen Zi, Her?

Danas posmatram Bugare, Rumune, Ruse. Poljake... kako konverziraju sa našim ljudnima. Ponekad mi je smešno kada unakarađujemo naš jezik da bi nas razumeli. Onda u toku pogodbe dođe do opuštanja i na kraju uvidimo da nam je jezik gotovo isti. Toliko želimo u Evropu, a Evropa je tu. Prodaju nam iznošene košulje, premazane cipele, jakne. Nadmeno dajemo deset po dvanaest „črvenih", kao, to je sitnica za nas. A samo dve godine ranije za tri crvene kupovali smo bicikle, odela, i to na kredit.

Negde početkom leta sjatio se gotovo ceo Istočni blok. - Jedan Bugarin doneo je pet gajbi vina. Kada je video da je skup za dve „črvene" po litru, ostvori flašu. Ponudi i komšiju Rumuna. Na drugu flašu priđoše Rusi, Poljaci i Česi. Kod poslednje flaše zapevaše, svako na svom jeziku. Bilo je očigleno da je nedostajao diriginet. EH, da je živ Staljin!

Dok vam ovo pišem vraćam misli dosta godina unazad. Tih godina stranac je bio pojam. O drugim narodima mogli smo da zaključujemo samo na osnovu filmova koje smo gledali. Nemce smo pamtili iz rata kao nemani. Bukvari i čitanke, bili su puni iskeženim likovima Nemaca naoružanih „do zuba“.

Možete misliti kako je izgledao Varvarin kada je pedesetih godina odnekud banuo mercedes nemačke registracije, bilo je to u ulici gde je danas ženska pijaca, odjednom se sjatila cela varošica. Dva Nemca i dve Nemice delovali su pomalo uplašeni. Pokušali su da objasne razlog svoje posete. Od svega smo razumeli da traže nskog Gligorijevića, valjda prijatelje iz rata. Niko ih nije razumeo. Stariji su slali decu da pozovu prosvetne radnike, viđenije ljude. Džabe. Pokušavalo se rukama, mimikom. Sve je bilo uzalud.

Naslonjen na banderu, Džura je zavijao cigaru i Delovao nezainteresovano. Pored ostalih mana, voleo je da popije. Bio je uvek u svom radnom, garavom odelu. Gotovo odbačen od društva imao je kratku reč, sa mnogo objašnjenja i karakter koji nije bio u skladu sa njegovim izgledom. Dok se sve ovo mučenje sa Nemcima odigravalo, gotovo da ga niko nije primećivao. Kada su Švabe već ulazili u „merdžu", imao sam utisak da žele da se vrate u Nemačku neobavljena posla. Na scenu stupi Džura. Počeo je da se probija kroz masu, ali ga nisu propuštali. Čak su ga gurali da ne smeta.

– Gde ćeš, bre, Džuro?

– Pustite me da objasnim ljudima! Zamolio je.

Nije pomoglo. I dalje su se smejali i pomerali ga u stranu. Sve manje je imao šanse da priđe Nemcima. Onda se posluži lukavstvom. Stao je onde gde je „merdža" morao da prođe. Čula se i škripa kočnica. Iz mase su se čuli pogrdni povici.

– Džuro, ti si poludeo! Kako te nije sramota!? Pijanico! Zašto nas brukaš!?

Nemac je otvorio vrata.

– Bite šen! Obratio se Džuri.

– Vas volen zi, her?

Nemac raširi oči od iznenađenja. Onda sve četvoro izađe iz kola. Džura je nastavio da razgovara na čistom nemačkom. Nikome nije bilo jasno šta se dešava. Masa je zanemela. Nemcima nije bilo jasno da od već izgubljenog mogu da pronađu onog koga su tražili zbog koga su prešli tolike kilometre. I to što nije moglo toliko učenih ljudi, sad im u tome pomaže neugledni građanin koga je masa odbacivala.

Razgovor između oduševljenih Nemaca i smirenog Džure trajao je dugo. Tapšali su ga po ramenu. Video sam kako mu Nemica nudi novčanice. Džura je to odbio. Onda je Nemac na papiru napisao adresu, kako bi ga Džura posetio u Nemačkoj.

Teško su se rastajali od njega. Rukovali su se samo sa njim, a kada su već bili u kolima, dugo su mahali rukama. Već su bili otišli kada se masa okupila oko Džure.

– Zvali su te da ih posetiš u Nemačkoj?

– Daleko im lepa kuća! Bio sam već kod njih, u zarobljeništvu.

Na Džurinoj sahrani glasno sam rekao:

– Džura će nedostajati Varvarinu! Imao je svoje mesto među nama!

Vi koji ste ga poznavali, siguran sam, slažete se sa mnom.

Aleksandar Vasić PLJIGA