Bitka na Zapadnoj Moravi (Bitka na Parcanskoj kosi)

Tokom 20. sep­te­­m­bra vodile su se krvave borbe na levoj obali Zapadne Mo­ra­ve, ali odlučujući okršaji odigravaju se sutradan, 21. sep­te­m­­b­ra 1944, ka­­da četnici kreću u protivofanzivu. Borbe vođene tog dana Sto­­šić ovako opisuje: “Nadmoćnim snagama i sve­šću da je ovo po­s­lednji bedem prodoru partizana u centralnu Srbiju, če­tni­čke snage su naterale na povlačenje partiza­n­s­ke jedinice na či­ta­­voj liniji. Neočekivano snažan udar izazvao je totalnu pometnju da su, u haosu povlačenja, “Crnogorci“ sti­gli iz Velike Drenove u Mrzenicu, a 3. srpska iz Bele Vode i Ko­nju­ha do Velike Drenove i Medveđe, gde su prešli Moravu“

Poslednja velika bitka između četnika i partizana u Srbiji vođena je na Zapadnoj Moravi, u blizini Kruševca, od 18. do 22. septembra 1944. godine.

U pokušaju da pređe reku i prodre u Šumadiju četnike napada 2. proleterska divizija. Imala je verovatno oko 2.500 boraca, jer su na okupiranoj teritoriji komunisti uspeli da sprovedu sa­mo delimičnu mobilizaciju.

Šumadiju je branila Rasinsko-toplička grupa korpusa pot­pu­­kovnika Dragutina Keserovića. Pod Keserovićevom komandom i dalje se nalazio 2. kosovski korpus kapetana Žike Markovića. Po­sle prva dva dana Bitke na Zapadnoj Moravi stigli su i de­lo­vi Varvarinskog korpusa, kao i slabije nedićevske posade iz oko­line.

Na četničku mobilizaciju raspisanu 1. septembra omladina se rado odazvala, tako da je brojno stanje Keserovićevih jedinica, prema izjavi američkog poručnika Elsforda Kramera, datoj pred Komitetom za pravedno suđenje Draži Mihailoviću 1946. go­dine u Njujorku, tada iznosilo “blizu 8.000 ljudi“.

Pobednici: Jedna jedinica iz sastava 1. rasinske brigade

Kramer se kao član američke vojne misije pri Vr­ho­vnoj ko­ma­­ndi tokom septembra i oktobra 1944. godine nalazio u K­e­se­ro­vi­ćevom štabu. U izveštaju šefu misije, pukovniku Robertu Mek­dauelu, on 23. oktobra 1944. godine pored ostalog piše:

Četnici imaju samo polovinu oružja potrebnog za ljudstvo ko­­jim raspolažu. To oružje je svih postojećih vrsta i ka­li­ba­ra.

U izveštaju Draži pisanom 3. aprila 1945, Keserović navodi da je oktobra 1944. imao “nešto preko 10.000“ vojnika.

Ke­­serovićeve jedinice raspolagale su sa dosta manje au­to­ma­t­skog oružja od komunista, dok je razlika u snabdevenosti municijom bila još izraženija.

Kruševački istoričar Adam Stošić, koji je Bitku na Za­pa­d­noj Moravi, skrivanu pola veka, prvi opisao, beleži:

Prema strategiji četničkih komandi, trebalo je zadrža­ti po svaku cenu prodor partizanskih jedinica preko Morave. Za­to su pored reke iskopani rovovi od Bogdanja do Bošnjana i ov­de se danonoćno stražarilo da bi se onemogućio prelaz pro­tiv­nika.

Posle 5. septembra dolazilo je do gotovo svakodnevnih okr­š­aja južno i jugozapadno od Trstenika i Kruševca. Bila je to uve­­rtira za odlučujuću bitku, u koju komunisti polaze 18. sep­te­m­­b­ra. Preko Zapadne Morave oni kreću na dva sektora: Stopanja – Se­lište (iznad Kruševca) i Makrešane – Bošnjane – Vra­ta­ri – Pa­dež (ispod Kruševca), isturajući napred 4. crnogorsku bri­gadu. Tri od četiri bataljona ove brigade uspeli su da pređu re­ku do četiri časa po­po­dne 19. septembra, posle “oštre borbe sa če­tnicima“, kako pi­še u komunističkom zborniku “Oslobođenje Kru­­ševca 1944“.

U no­ći između 19. i 20. septembra reku prelaze i jedinice ko­­je su nastupale na sektoru Makrešane – Padež. Tokom 20. sep­te­­m­bra vodile su se krvave borbe na levoj obali Zapadne Mo­ra­ve, ali odlučujući okršaji odigravaju se sutradan, 21. sep­te­m­­b­ra, ka­­da četnici kreću u protivofanzivu. Borbe vođene tog dana Sto­­šić ovako opisuje:

Razvija se bespoštedna borba na čitavoj liniji od Padeža i Parcana do M. Kruševice i Blagotina. Najteži okršaj se odi­grao na Parcanskoj kosi (plato iznad Parcana i Kamenara – 3. srpska) i u Toponici (kod Velike Drenove – 4. crnogorska), jer je ovde bila i najveća koncentracija oba protivnika (do pov­la­če­nja Keserovićev štab je u Beloj Vodi). Nadmoćnim snagama i sve­šću da je ovo po­s­lednji bedem prodoru partizana u centralnu Srbiju, če­tni­čke snage su naterale na povlačenje partiza­n­s­ke jedinice na či­ta­­voj liniji. Neočekivano snažan udar izazvao je totalnu pometnju da su, u haosu povlačenja, “Crnogorci“ sti­gli iz Velike Drenove u Mrzenicu, a 3. srpska iz Bele Vode i Ko­nju­ha do Velike Drenove i Medveđe, gde su prešli Moravu.

Navodeći sve­do­če­­nje seljaka iz Bele Vode da su se partizani pri­likom bekstva davili u Zapadnoj Moravi, Stošić zaključuje: “Pa­r­­ti­­za­nske jedinice doživele su najveći poraz u kruševač­kom kra­ju u toku rata“.

Evo kako je Bitku na Zapadnoj Moravi opisao narednik Sla­v­ko Zdravković, u to toba komandant 4. bataljona Župske bri­ga­de:

Samo tako dobri oficiri, kao što su bili Keserović i ar­ti­ljerijski major Dimitrije An­tonović, koji je tada komando­vao Rasinskim korpusom, za­slu­žni su što nas partizani nisu ot­e­rali do Kragujevca. Dva da­na smo odolevali. Onda je nastu­pi­­lo takvo stanje da nismo ima­li kud. Partizani su imali og­ro­­mnu vatrenu moć, a mi smo osta­li bez municije. Major An­to­no­vić nije komandovao iz pozadine, bio je sa nama, na po­lo­ža­ju. U mo­mentu kada smo bili na svega 30 metara jedni od drugih, on vi­k­nu: “Beže, majku im lo­po­vsku, napred naši, juriš!“ Meni re­če iz sveg glasa, mada sam bio sve­ga pet koraka daleko, da odem i posednem jednu kosu. Pa­r­ti­za­ni, naravno, nisu bežali, ali tu se pre­lo­mila bitka. Mi smo kre­nuli i oni su zaista počeli da od­stu­pa­ju. Partizani su bili u takvoj panici, da su se davili u Mo­ravi. Međutim, major An­to­nović je naredio da ostanemo na tom po­ložaju, pošto je bila noć. Mislim da je to bila greška, ma­da je on postupio po pravi­lu službe. Ali, nastavili smo da ih go­ni­mo, tako da smo ponovo ovla­dali Župom.

Kapetan Kramer izvestio je pukovnika Mekdauela:

…Ubrzo posle toga počeo je napad partizana, ali su ih čet­ni­ci po­tukli i odbacili prema Kopaoniku. Za vreme tih borbi ne­ma­č­ke kolone su nesmetano prolazile preko teritorije koju su drža­li partizani. Nijedan metak nije bio ispaljen na njih. To sam li­čno posmatrao pomoću dvogleda s jednog uzvišenja.

Posle pobede u Bici na Zapadnoj Moravi, Rasinsko-to­pli­č­ka grupa korpusa je nastavila da potiskuje 2. diviziju u pra­v­cu Kopaonika i Jastrepca. Pošto su potukli komuniste na des­nom krilu, četnici su u noći između 24. i 25. septembra oslobodili Ale­ksandrovac i Brus. U toku 25. septembra komunisti su se po­v­la­čili i na levom krilu, odstupivši preko Rasine, na padine Ja­s­trepca.

Komunisti su preduzeli protivnapad tokom 29. i 30. septe­mb­ra. Njihove jedinice ponovo su zauzele Brus i Aleksandrovac, ali nisu uspele da potisnu četnike do Zapadne Morave. Nova li­nija fronta uspostavljena je petnaestak kilometara od ove reke pre­ma Aleksandrovcu. Na levom krilu, četnici su 10. oktobra po­­novo odbacili komuniste preko Rasine, prema Jastrepcu. Sle­de­ćeg dana komunisti su povratili deo teritorije. Uspos­tav­lje­na je linija fronta na liniji Lju­bi­nci – Trnavci – Gornji Ste­poš – Donji Stepoš. Na tim po­lo­ža­ji­ma, i jedne i druge će za­te­ći odlučujući događaji 14. oktobra.

Komunisti dugo nisu pisali o Bici na Za­pa­d­noj Moravi. U obi­­mnoj knjizi “Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945“, o ovoj bi­ci nema ni reči. Isprovocirani knjigom Adama Stošića “Pod ne­bom Kru­še­vca“, 1996, oni sle­deće godine objavljuju knj­i­gu “Os­lo­bođenje Kruševca 1944. go­di­ne“, u kojoj priznaju ne samo po­raz na Zapadnoj Moravi, već i poraze koji su usledili narednih dana. Nji­hov opis bi­taka ipak nije objektivan, jer, kao i u slu­čaju svojih drugih po­ra­za, tvrde da su četnici sarađivali sa Nemcima. Raz­lika u od­no­su na klasičnu istoriju, pisanu od 1945. nao­vamo, je u tome što su komunisti ranije pisali da su četnici po­magali Ne­mcima, a sa­da pišu da su Nemci pomagali četnicima. Razlika je i u tome što komunisti ovde unose dozu “samokritike“, na­vo­de­ći: “Zbog to­ga što je štab 2. divizije slabo procijenio si­tu­a­­ciju, te zbog ispre­kidanog fronta i neorganizovanog dejstva na­ših jedinica, ne­prijatelj je 27. septembra sa oko 10.000 voj­nika ov­­ladao li­je­vom obalom Rasine i Aleksandrovačkom žu­pom i pro­­dužio pr­e­ko Rasine“. Specijalno, kao uzrok poraza na Ra­sini 10. oktobra ko­munisti navode povlačenje dela svojih sna­ga da­lje prema jugu, če­tiri dana ranije (24. divizija).

Što se Nemaca tiče, oni su u ovo doba u Kruševcu držali ma­lobrojne jedinice, koje su se jedva kretale i glavnim drumovima. Po­ručnik Kramer piše kako mu je pukovnik Mekdauel naredio da ot­krije, “ako postoji, bilo kakva vrsta saradnje “et­nika s Nem­ci­ma“. Kramer je imao „neograničeno pravo kre­tanja i dodira s na­rodom“. Ne samo što nije otkrio nikakvu saradnju sa Nem­ci­ma, već je zajedno sa četnicima učestvovao u akcijama protiv njih.

Za sada je poznat samo jedan izveštaj o gubicima tokom Bit­ke na Zapadnoj Moravi. To je izveštaj Komande Srpske državne straže za Moravski okrug, koja se nalazila u Jagodini, a koji gla­­si:

Dana 19, 20, 21. i 22. septembra 1944. godine vođena je borba iz­među partizana sa jedne strane i SDS i četnika sa druge stra­ne, na položaju Stevanov grob, Devet dubova, sela Orlova i Donjeg Krčina, teritorija odreda sreza Temnićkog. Ovom pri­li­kom ranjen je vodnik K. Milošević iz Temnićkog odreda i kap­lar Ilija D. Marković iz Niškog odreda. Na strani četnika šest mrtvih i oko 14 ranjenih, a na strani partizana oko 120 mrt­vih, 60 zarobljenih i oko 20 kola oterali su ranjene.

Sve pomenute lokacije nalaze se daleko od Zapadne Morave, na levoj obali reke. Donji Krčin je na polovini druma do Rekovca, tj. komunisti su uspeli da se probiju preko Morave čak oko 20 kilometara, a onda su oterani oko 50 kilometara, do nadomak Blaca. Kako izgleda, podaci Komande Moravskog okruga od­nose se samo na gubitke nastale tokom četničke protivofa­n­zi­ve, koja je počela na pomenutim položajima. Kao konačni mogu se uze­ti samo navodi o ranjavanju dva nedićevca, koji ujedno ukazuju na njihovo minimalno angažovanje.