Istorijat crkve u Bošnjanu

Iz istorije srpskog naroda poznata je činjenica koliko je turska vlast bila netolerantna prema pravoslavnoj veri i crkvi. Turci su mnoge srpske bogomolje spaljivali samo da narodu onemoguće okupljanje i masovno ispoljavanje običaja i crkvenih obreda koji su ga čuvali od islamizacije i odnarođivanja. U tim okupljanjima Turci su videli i moguće pobune protiv njihove vlasti što će se i obistiniti u I i II srpskom ustanku.

Takvu sudbinu su doživele i bošnjanske bogomolje. Na osnovu predanja daleke 1362. godine u Bošnjanu je živeo odvažan i hrabar čovek - Oblačić Rade koji je tu pored svoje tvrđave podigao i manastir na terenu koga će Bošnjanci kasnije prozvati crkvište.

Ovaj manastir je služio narodu sve do 1799. godine kada su ga Turci srušili do temelja. Ali ovdašnji narod, kaže Stojan Canja Mihajlović, je i dalje poštovao ovo mesto pa je 1815. godine, u vreme II srpskog ustanka, podigao improvizovani crkveni objekat od drvene građe - malu kapelu, na temeljima srušenog manastira. Kapela je počivala na velikom kamenu za koga se smatralo da predstavlja oltarski presto srušenog manastira. I tu u privremenoj kapelici su se obavljali svi pravoslavni običaji od krštenja i venčanja do opela.

Budući da su u maloj kapeli venčanja obavljali i žitelji sela Meskara, niko nije bio zadovoljan uslovima za obavljanje tako svečanih običaja, pa se seljani Bošnjana i Maskara dogovoriše da izvade kamen - oltarski presto, i da ga prevezu na planirano mesto gde će podići zajedničku crkvu, i kamen ugrade u temelj nove crkve. Doterali su dobra kola i jake volove i uspeli da utovare kamen. Međutim, volovi nikako ne mogaše da pokrenu kola iako je bila nizbrdica. Okupljeni ljudi napraviše predah da bi se odmorili od vike i tuče volova zbog njihove nesloge u vuči. U tom trenutku se stvori crn i strašan odlak iz vedra neba, sa munjama, gromovima, jakim olujnim vetrom i krupnim gradom veličine oraha i jakom kišom kao iz kabla. Ljudi jedva uspeše da sebe i stoku sklone ispod krova od iznenadne nepogode. Posle ovakvog događaja, svima beše jasno da neka viša nevidljiva sila zabranjuje napuštanje ovog prostora za potrebe nove bogomolje, pa dogovor sa Maskarcima izgubi svaki smisao. Skinuše natovareni kamen i vratiše ga na staro mesto i započeše razgovor o tome šta im je dalje činiti.

 Neko je posle toga predložio da se na tom prostoru podigne crkva od brvana, da se pokrije ćeramidom, i stavi krst na krov crkve. Pošto drugog izbora nije bilo, udruženi seljani postaviše novi objekat veći i lepši od ranije kapele, u kome su mogli da se obavljaju svi verski obredi osim svetog prićešća kome su se predavali u crkvi varvarinskoj.

Spomenik svešteniku Mihajlu Džabiću

Pošto je novi objekat crkve bio gotov to su se seljani obratili crkvenim vlastima za dodelu sveštenika i odobrenje za obavljanje verskih obreda. Molba je prihvaćena, crkva je osvećena a za sveštenika, seljani su dobili Mihajla Džabića, za koga se govorilo da je došao iz Bosne.

Novi hram velikomučenice Marine (blaga Marija) sa sveštenikom Mihajlom Džabićem biće mesto na kome će se okupljati meštani sela Bošnjana i Maskara.

Tako je 14. oktobra 1892. godine (po starom kaledaru) počela da služi crkva na dan Svete majke Paraskeve zvane Petkovica, a danas se taj dan slavi kao Dan crkve.

Predsednik opštine bošnjanske od 1907. Sava sa ženom

Vremenom je sve više rasla težnja naroda za crkvom od tvrdog materjala. Zato dugogodišnji predsednik opštine bošnjanske Sava Živadinović (zapisao je Canja Mihajlović), religiozno vaspitan i mudar čovek, dogovori sa sveštenikom Džabićem kako da stvore novac za izgradnju crkve na mestu postojeće brvnare. U saradnji sa svojim opštinskim odborom, Sava odluči da se čitavo moravsko polje obraslo vrbom i topolom isparceliše na parcele od po 2 ipo ara, a severni deo pašnjaka na po pet ari, i razdeli na svakog punoletnog člana domaćinstva po dve parcele, i svaka bude plaćena po pet dinara. Ako bilo ko od punoletnih članova nije mogao da plati predviđenu sumu novca, mogao je ustupiti kome je hteo za istu cenu. Odmah se pristupilo podeli placeva i ubiranju novca. Uzeta je u zakup parcela vlasnika Obrena Ilijinog, za gradnju i ispek cigle, pripremljen je kamen za temelj crkve, a u međuvremenu je obezbeđen plan i dobijena dozvola za izgradnju. Tako je prošla 1912. godina. Naredne godine, u leto, majstori vični zidanju crkava, pozidaše je i staviše pod krov. Već 1914. godine uređena je unutrašnjost crkve sa potrebnim inventarom, sagradi zvonara i kupi pristojno zvono srednje veličine. Istovremeno se od greda i direka sagradi poveća crkvena kuća sa tri sobe za crkvene potrebe i dugim ajatom za stavljanje sofre pri crkvenom slavlju. Srbija se u to vreme nalazila u ratu sa Austrougarskom, pa nije mogao da se obavi verski obred osvećenja crkve, nego je samo poslato pismeno odobrenje i blagoslov, a za vršenje liturgije i određeni predmeti. Tako sa blagoslovom beogradskog mitropolita Dimitrija od 17. jula (po starom kalendaru), 1914. godine i zvanično proglasi osveštanom crkvu Sv. Paraskeve, i na njen dan obavi prva liturgijska molitva, osvešta prvo pričešće i obavi prvi društveni ručak bez muzike i sabora mladih, zbog rata koji je još trajao.

Kada su oktobra 1915. godine nemačke trupe okupirale Bošnjane, pored drugih nedaća, nanesenih ovom stanovništvu, Nemci su srušili i zvonaru. U to vreme meštani Meskara su uspeli da pred Nemcima sakriju školsko zvono, očekujući vreme kada će ga ponovo koristiti. Bošnjanska crkva nije oštećena u ratu, pa je služila svojoj nameni i za vreme rata, ali njen prvi sveštenik Mihajlo Džabić, uskoro umre.

Umesto njega dolazi izvesni sveštenik Milan, nervozan i prek čovek koji nije stekao simpatije meštana, pa je zbog takve svoje naravi dobio i pogrdan nadimak — pop-ludak.

Stanovao je u selu i služio za vreme okupacije, ali je brzo otišao iz Bošnjana. Niko nije znao ni zašto ni kuda. Posle oslobođenja u ovu parohiju dolazi Veselin Vesa Radojković, rodom iz Pepeljevca, kao svršeni bogoslov. Veoma disciplinovan u svakom pogledu, pop Vesa stiče poštovanje građana. U crkvi je uneo veoma strogi molitveni red i bio je primeran sveštenik u svakom pogledu. Maskarci su iskopali skriveno školsko zvono i poklonili ga bošnjanskoj crkvi. Ono nije bilo veliko, ali kako kažu Bošnjnaci, imalo je nekako umilan i prodoran zvuk . Ovo zvono je služilo do kupovine tri nova zvona za buduću zvonaru. Za vreme službovanja Veselin Vesa Radojković je, sa meštanima, pripremio materjal za betonsku zvonaru i novu crkvenu kuću. U takvoj situaciji, crkva dočeka Drugi svetski rat. Vesa je služio, crkvi sve do kraja rata, a zatim je otišao u zasluženu penziju. Kuću koju je posedovao u Bošnjanu, prodao je i nastanio se U Kruševcu. Posle njega bošnjansku parohiju, po volji vladike, preuzima pop Mladen. Nastanio se u staroj crkvenoj kući i veoma brzo, uz pomoć meštana, podiže dom za sveštenika, a onda pozove vladiku i obavi obred osvećenja crkve i ubrzo zatim i on odlazi u penziju.

Iza njega ovu parohiju dobija mlad sveštenik-Tomislav Toma Gajić. Pun energije i elana, revnosan u službi, ali druželjubiv u privatnom životu. Brzo je stekao simpatije Bošnjanaca, ali je po potrebi službe raspoređen u varvarinsku parohiju, da bi na njegovo mesto bio postavljen takođe mlad sveštenik Đorđe Marjanović iz Katuna.