Izgradnja nove crkve u Beloj crkvi

Namerno u ovom međunaslovu zadržavamo stari naziv/toponim za prostor gde se sada nalazi Varvarin, opštinsko mesto, a gde je ranije, mislimo na noviju srpsku istoriju, bilo samo varvarinsko groblje i, verovatno, još neki sakralni objekat, crkva ili bar kapela, ali je to pitanje još uvek nedovoljno i površno izučeno. Otuda ovih nekoliko pisama o građenju ili obnovi crkve u Varvarinu sa uzgrednim komentarima:

1. Mileta Radojković izveštava kneza Miloša o premeravanju Bele crkve kod Varvarina, saopštava mere i traži uputstva za dalji rad. Pismo je pisano u Katunu, 26. aprila 1824. godine, a u Knjaževoj kancelariji je zavedeno već sutradan, 27. aprila 1824. godine. Posle uobičajne titulacije i dobrih želja, Mileta ga obaveštava o stanju Bele crkve i traži dalja uputstva u vezi sa njenom gradnjom:

“Mi pokorni vaši služiteli javljamo Vaše visoke vlasti, poradi Bele crkve(1) što je kod Varvarina i to smo Vama javili i Vas molili da vam dopustite, i Vi ste se smilovali i zapovedili da premerimo i vaša zapoves(t), i majstori da budu, i eto šaljem 2 sveštenika koji ćeju dones(ti) meru od Crkve, pop Marko(2) i pop Stojan(3), i Vama ćeju pokazat usmeno. Prvo smo premerili duž sa zidom 11 aršina tri čereka sas oltarom, i šuplina duž 9 aršina 3 čereka sa oltarom – sa zidom širina 7 aršina 1 čerek, šuplina širina 4 aršina 3 čereka. I što je imao trem pred crkvu, viši bio nego Crkva, a Vas je Bog naučio, kako znate tako nam zapovedajte da postupimo i mi ćemo radosno postupati – a za kreč bliže nemamo no ja u Crnom vru, jali u Kalinićsku planinu, ali je nama bliže do Kalinića – 6 sata, više nema, a vi gde zapovedate.”

Pismo ukazuje na tri mogućnosti, ili je u pitanju ranije podignuti hram koji treba preurediti ili tek započeti hram, za koji je zatražena finansijska podrška kneza Miloša. Verovatno je u pitanju ovo drugo. Crkva je završena 1925. godine, što saznajemo i iz sledećeg dokumenta, odnosno knez Miletinog pisma.

2. Mileta Radojković knezu Milošu – javlja o sastanku sa vladikom koji bi trebalo da osvešta Belu crkvu u Varvarinu. Pismo je pisano u Jagodini, 21. avgusta 1925. godine. Posle uobičajene titulacije i pozdrava, u njemu stoji:

“Ja vaš pokornejši sluga ne propuštam vašemu sijateljstvu pokornejše javiti kako sam (se) sa gospodin vladikom ovde u Jagodinu sastao i razgovarali smo se za Belu crkvu da je osvešta. On kaže da javimo vašemu sijateljstvu – koi hram zapovedate da imentuje Belu crkvu – i ja ne propuštam vašemu sijateljstvu pokornejše javiti pa kako zapovedate.”

Kao što se iz ovog pisma vidi, posao oko gradnje je završen, verovatno je odmah potom, po Miloševom predlogu ili bar odobrenju, crkva dobila ime Hram Uspenja Presvete Bogorodice u Varvarinu, što je njen zvanični naziv i danas.

Međutim, poslovi su se oko uređenja crkava u Temniću, pa i ovih u Orašju i Varvarinu, o kojima je reč u ovom radu, nastavili i dalje, što se može videti iz pisma koje sledi, pisanog 1836. godine.

3. Predstavka Konzistorije knezu Milošu u vezi s molbom prtojereja varvarinskog Stojana Milićevića, koji traži odobrenje za prošnju radi nabavke knjiga i ikona za orašku i Belu crkvu u temnićskom srezu. Pismo je pisano u Beogradu, 7 septembra 1836. godine, a zavedeno u Topčideru nedelju dana kasnije, 14. septembra. Tada je arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski bio Petar Jovanović, a u njegovo ime u potpisu njegov sekretar Vladislav Stojadinović. Evo sadržaja koji se odnosi na crkve u Orašju i Varvarinu:

“Vaša svetlost, milostivejši gospodaru! U srezu temnićkom okružija jagodinskog patosana je ikrečem pomazana Cerkva oraška i Bela cerkva, kao što protojerej varvarinski Stojan Milićević pod 28. pr.mes. Javlja, no pri tom su sasvim s knjigama i ikonama oskudne, a narod tamo na zakon dolazeći, rad i(h) po mogućstvu svom spomoći. Ovo soobštavajući on Konsistoriji, moli, da bi se dozvolilo, da pisaniju kod oni(h) ljudi pisati može, koji tamo na zakon dolaze; No budući da to Konsistorija bez visočajšeg odobrenija Vaše svetlosti učiniti mu ne može: zato predstavlenije njegovo visočajšemu rešeniju Vaše Svetlosti usuđuje se ona najpokornije i predstaviti.”

4. Iz Kneževe kancelarije otposlat je ubrzo, 17. septembra, sledeći (prema objavljenom konceptu) odgovor:

“U odgovoru na predstavlenije Konsistorije od 7. tek. N 217. da se dozvoli proto-jereju varvarinskomu na kupovanje knjiga i ikona za cerkve Orašku i Belu cerkvu u srezu temnićskom, okr(užiju) jagodinskom pisaniju pisati, primečavajući da se tim obrazom često zloupotreblenija čine, rešavamo, da se slobodno ponude blagočestivi Hristijani k bogougodnomu podareniju potrebni(h) knjiga i ikona na rečene cerkve, koje narod i oće da čini, podpisujući na takovim knjigama i ikonama svoja imena kao priložnika, črez koje i milije mu biva, darovanija činiti.”

Ponuđen je, dakle, kulturniji, zapravo savremeniji, i sigurniji put da se do crkvenih knjiga i ikona dođe. Naravno, u onom smislu kako to vide Miloševi saradnici. Za nas su ova dva dokumenta značajna jer nam pružaju informacije o radovima na osavremenjivanju pomenutih hramova.

Iz svega što je rečeno, da je u pitanju kontinuirano nastojanje da se o hramovima vodi računa i da se obnavljaju, dograđuju i da se poboljšavaju uslovi za rad sveštenika. Još dve mitopoetske priče u vezi sa knezovima i svetinjama u Varvarinu i Svojnovu.

U jednoj od kasnijih akcija na dogradnji varvarinske svetinje (“crkvi je dodat toranj”), po smrti, skoro istovremenoj, i kneza Milete (1852.) i prote Stojana (1853.), knjaz Miloš opet učestvuje u dogradnji crkve i posećuje 1859. godine Varvarin i njenu bogomolju. O tome postoji jedna interesantna opoetizovana, više mitopoetska nego istoriografska, beleška –svedočanstvo:

“Knez Miloš u leto 1859. godine krene da obiđe i Zapadnu Srbiju, a u prvom redu njeno srce: Šumadiju, ognjište slobode u oba ustanka. Mi ćemo se zaustaviti ovde samo na posetama dva, inače mala mesta. To su Varvarin i varošica Vrbica, nazvana Aranđelovac, prema Arhanđelu Mihailu letnjem. Na ovim se dvema mestima ustavljamo stoga, što izvesni postupci kneževi u dva mala mesta, odaju njegova naročita duševna raspoloženja. Ta raspoloženja otkrivaju i dubinu duše staroga kneza. U Varvarinu i njime prekrštenom Aranđelovcu – knez se izgleda po svemu, što znamo i što ćemo niže navesti, seća starog dela: ubistva Đorđa Petrovića – Karađorđa, koji je pod ubilačkim oruđem, završio svoj i slavni i mučni život u noći između 12. i 13. jula ili tačno u zoru toga dana1817. godine u Radovanjskom lugu, u okrugu smederevskom kao gost Vujice Vuličevića na njegovom tamošnjem trlu, gde se sklonio došavši iz Hotina u Rusiji sa poznatim namerama, da u vezi sa Heterijom ponovo kreće hrišćanski ustanak protivu Turaka. Izgleda da je godinama obremenjen stari Gospodar pri povratku u otadžbinu, jednom nogom već u grobu, želeo u obnovljenoj sreći što bolje pomiri svoju dušu sa svojim najvećim grehom, ubistvom kuma svoga Karađorđa, koji je učinio bez sumnje, pred velikom pretnjom vezira u gradu, dakle bez neodoljive političke nužde.

Pri svom putu je u Varvarinu sjajno dočekan, kao već i svuda, te je uveče otpočinuo i cela se svita smirila, pa i mladi Mitropolit Mihailo, koji je kneza na tome putu pratio i svuda arhijerejsku službu otsluživao, kojoj je inače vrlo obožni knez uvek prisustvovao i zbog Boga, kome se usrdno uvek molio i zbog naroda kome se uvek obraćao.

Na jedan put, ađutant knežev dockan uveče i raskomoćenog Mitropolita zove kneza. Knez otpoče odmah razgovore s njime o bici na Varvarinu pod Karađorđem i stane nabrajati sve starešine, koji su kao i on, bili s vojskom…

‘I bio je tu, popo, i gospodin Đorđe, koji je rukovodio bitku. To nije bio čovek već laf, i eto, i njega ubismo! Ali tako je moralo biti, i nije se imalo kud, a Bog neka nam oprosti greh.’

Današnja crkva u Varvarinu nikla je darežljivošću kneževom, posle te ispovesti. To je Mitropolit Mihailo pričao docnije, a mi znamo o ovome preko Patrijarha Dimitrija, kome je Mitropolit lično pričao.”

Ne ulazeći u detalje, ni jedan od ovih naših velikana, najverovatnije, nije ni bio u Boju na Varvarinu 1810. godine. Karađorđe je bio pa otišao posle bitke kod Jasike, koja je prethodila Boju kod Varvarina. Za Milana Obrenovića se zna da je bio ovde, pošto je dočekao Rusei s njima došao u Varvarin, ali za Miloša nema sigurnih dokaza da je tada ovde dolazio, bar mi to u literaturi nismo primetili, odnosno sa sigurnošću mogli da konstatujemo. No to pitanje ostaje za drugu priliku, jer izlazi iz okvira ove teme. Ova priča nas je podstakla, da ovde prenesemo, više puta ispričanu, priču o Karađorđu na Moravi 1810. godine (jednu od verzija):

“Uspomenu na svoga dedu i njegovu svađu sa Karađorđem čuva Toplica Simić, buntovan i nepokoran, kao i ded mu. A bilo je to kad ono Jevta voždu tvrdoglavo ne hte da pokloni tri bureta vina, a Karađorđe, jarostan, napusti varvarinsku bitku ostavivši je ruskom grofu Orurku na komandu i preko skele obreške ode za Paraćin, tobože tamo Turke da dočeka. Kad osioni Petrović jednim zamahom sabljom prepolovi ponosnog mladog obreškog skeledžiju što glasno ne zajeca, no uvređenom voždu dostojanstveno baci u lice istinu o razlogu nerazumne naredbe da se skeladžije bičuju što brže ne voze – Karađorđe svoju nervozu pred moguću bitku s Turcima ne beše ublažio Jevtinim vinom.”

Naša nastojanja da se razmrse brojne enigme i kontraverze u vezi sa događajima i ličnostima Temnića s početka XIX veka, pa i šire, tek treba da se pozitivno odraze u istoriografskoj literatri, čemu se neka kap dodaje i ovim prilogom, jer se virusi iz istoriografije mnogo sporije i teže leče od ovih modernih (kompjuterskih).

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

(1) Sam ovaj naziv iz narodnog predanja zaslužuje da bude ozbiljnije proučen. On se ne odnosi samo na crkveni objekat već na čitav kompleks, kasnije naselje, danas gradić Varvarin, sedište istoimene opštine, s leve strane pri ušću Kalenićke reke u Veliku Moravu.. S desne strane je selo Varvarin. Taj naziv ukazuje na mogućnost da se ovde negde nalazio hram još iz prvih godina hrišćanstva, bez obzira da li je bio vizantijski ili bugarski posvećen Svetoj Varvari, kako u neformalnom razgovoru posle održanog Dana D. M. Joksimovića u Bačini, 18. jula 2015. reče mr Nebojša Đokić. Treba to pitanje videti u svetlu dve istoriografski poznate činjenice, da su ovde nađeni opštepoznati „Temnićski natpis“ i „Varvarinski korpus“, oba procenjena na oko hiljadu godina. Kada su opštinari sela Varvarina molili još 27. januara 1875. godine „Narodnu skupštinu da se Varvarin oglasi za varošicu“, tražili su i da se „nazove Bela crkva“. Nadležni skupštinski odbor nije prihvatio ovaj predlog, jer je smatrao da tada treba zadržati tradicionalno/istorijsko ime Varvarin. Dve decenije kasnije, oba naselja su zadržala ovo ime. ( Vasić 2010, 139.)

(2)Marko Milovanović. Ovaj sveštenik služio je u varvarinskoj parohiji dvadesetih godina 19. veka.

(3)Stojan Milićević. Pobegao je od Turaka iz Ćićevca, pošto su ga stalno imali na oku za likvidaciju. Poznato je iz istoriografije, da je s ocem, ražanjskim knezom Milićem Tomićem i bratom Dmitrom (Gmitrom), izašao sa narodom na poklonjenje Turcima na brdo Mečku kod Ražnja, posle propasti Prvog srpskog ustanka, jer su ostali da dele sudbinu naroda. Turci su mu brata i oca nabili na kočeve, a njemu su, na molbu naroda, život oprostili, uz bogat otkup. Međutim, nisu ga ostavili na miru, te je posle Drugog srpskog ustanka prebegao i bio postavljen za sveštenika u Varvarinu. (Milićević 1979,347-349.) Uzgred da pomenemo, da je ova biografija nedavno dopunjeena u radu: Sveštenici pri varvarinskoj crkvi u XIX veku. Dumić 2011, 191-192) Namerno smo ovaj ekskurs napravili, da bismo ukazali na jednu nepostojeću ličnost koja se povlači po tekstovima. Radi se o svešteniku Stojanu Protiću, koji je navodno nabijen na kolac u Beogradu posle Hadži-Prodanove bune, kada je ta sudnina snašla temnićskog kneza Jevtu sa dosta Temnićana. Ta ličnost je nastala, po našem mišljenju, iz narodnih priča o proti Stojanu Milićeviću, nad kojim je na Mečki 1813. bila započeta egzekucija nabijanja na kolac. Ta ličnost, koliko nam je poznato, prvi put je pomenuta kod M. Đ. Milićevića; „Neka je raj duši Stojana Protića, varvarinskog prote, koga su Turci živa nabili na kolac.“ (Milićeić 1876, 199.)