Jovan Kursula i Arapin

Spevao 1862. godine

JOVAN DRAGAŠEVIĆ

profesor zemljopisa na Velikoj školi

1

Varavarinsko polje, pritisla vojska.

I srpska i turska ,da se krvnički kolju.

A na polju Zlakobivu, očajnu megdanu.

Stoji junak crn delija, na konjiću vranu,

Hrče konjić zemlja bije, baca pene blede,

A delija džilit igra, dvije ga vojske glede,

Crni arap megdan hoće, pa ište junaka.

Da se pozdrave, i poznadu vatrom iz pušaka.

Oružje i odelo sve u suho zlato,

Stoji junak crn delija, na belome atu.

2

A iz vojske srpski junak se pojavi,

Krvavog odela, očiju krvavih,

Pa njemu ne beše kadiva u srni,

Već debelo sukno u toj mrkoj krvi,

Na nogama nisu čizme svrh mostova,

Već laki opanci, kalčina krvava.

Na glavi mu crna šubara jagnjeva,

A široku palu bacio na pleća,

Te sramena leva krvav bančak seva,

3

Pa se tako dugo da deli megdana.

A pod njima tanka bedevija vrana,

Dao joj dizgine, pa je rukom češe.

Čibukom se maši i u kremen kreše,

Zapalio lulu, oblaci se viju,

A kobila tanka opružila šiju,

Pa tako lagano ide pred deliju.

4

Nasmeja se arap-nasmeje mu se dačo!

Što pijano vlašče na konju zaspalo.

Pa se okreće svojima, da se malo smeju.

Kakvog mu kauri šalju megdandžiju.

Kursula samo puši i divani.

Igračka su njemu krvavi megdani.

5

Tek arapu crnu dugo se ne čekat,

Kuburdžijom bije iz daleka,

Nemože da trpi, žedan bojne slave,

Pa još jednu meće-al Jovo se ne kreće.

Začudi se turče, vrišti vranac ljuto.

Pa hrče-sluti da će poginuti.

A Kursula ide sve arapu bliže,

I kobila poče, ušima da striže,

Pa izdiže šiju, te gleda deliju.

6

Sad Kursula lulu turi.

A sramena peča sinu,

Pa ubode ljutu zmiju,

I poteče arapinu.

Puče puška arapova,

Te zapali megdan-polje,

A u Jove puške nema.

On svakada samo kolje,

Zveknu ljuta bakračlija,

Pod rebrima bedevija.

I zablista teška pača,

U srpskoga megdandžije.

Ljuta zmija bedevija.

Četiri koplja pre skočila,

I u jednom još te skoku,

Pa da razdrobi vranca čila,

Al da vidiš ljuta jada,

Od arapa deli muje,

Kad u srba oči zgleda,

Prepade se kao od munje.

Na mah vranca obrnuo,

I pobeže sa megdana,

A za njima podigla se,

Ona ljuta zmija vrana,

Pršti polje od kopita,

Čili vranac hitro grabi.

I tek iza sve hardij,e

Stade da se zaustavi,

Al u mahu odmah!

Tad arapinu pade glava,

Prenu krvca po vraniću,

Pocrvene meka trava.

7

Aferim ti slavna kaurinska delijo!

Brzus arap nije za megdan ni bio,

Povikaše turci i hardija cela.

I propusti srba zdrava i vesela.

8

A Kursula Jova, vrati se sa megdana,

I od njime tanka bedevija vrana,

Dao joj dizgine pa je rukom češe,

Čibuka se maši i u kremen kreše,

Zapalio lulu-oblaci se viju,

A kobila tanka opružila šiju.