Kod dve vile posestrime

Od svih petnaest krčmi u Varvarinu, otvorenih u godinama kada je zlatna groznica obuzela ovaj kraj, obeležavajući ga pridošlicama željnih bogatstva, najposećenija je bila ona pod nazivom “Kod dve vile posestrime”. Gazda Janaćko, mali i debeo, buretu sličan čovek, večno crvenog nosa i raskopčane košulje, imao je vino koje se razlikovalo od svega što su i najveće pijanice i poznavaoci ovog pića probali. Janaćkovo vino imalo je ukus mladosti. U ustima se pretvaralo u mladalačke dane, a sišavši niz grlo i dočepavši se stomaka vraćalo je uspomene na detinjstvo. Ne retko su gostima pošle suze kada bi ga probali, a mnogi ništa više osim tog vina nisu hteli ni da piju.

Pokušavali su drugi krčmari da saznaju tajnu Janaćkovog vina; kopali su noću po njegovom vinogradu gledajući da li se zemlja razlikuje od njihove, osluškivali vetar koji je prelazio preko čokota vinove loze pokušavajući da ustanove da li taj šeta i preko njihovog grožđa. Jednom su mu čak ukrali motiku misleći da je magična. Neki su mu nudili , oni što su pronašli zlato na obroncima Juhora, zlata koliko je težak, ako im kaže tajnu božanskog pića, a on se samo smejao i podizao visoko vrč nazdravljajući im.

Bila je u Janaćka krčmarica Vida, mlado i lepo stvorenje čijeg su lika bile prepune sve oči u krčmi. Plava i mršava, večno nasmejana, kao da je lebdela između stolova noseći krčage sa vinom. Ne jednom je brisala suze ljudima što su plakali dok im je vino klizilo niz guše vraćajući ih u bezbrižne, ničim opterećene dane. Svojom tankom rukom otirala je suze sa njihovih obraza, šapćući im nešto u uvo, posle čega bi je oni kumili da se pobratime sa njom.

Jedne večeri Vide nije bilo. Svi koji su došli u krčmu gledali su u vrata čekajući da se ona pojavi, dok su prstima nervozno dobovali po stolovima. Razgovora nije bilo u krčmi koja se stalno orila od smeha i vike, kao da se neka tuga prilepila za srca, pa niko usta da otvori. Janačko je ćutao ne želeći da razgovara o Vidi, a vino, ono koje se ni na jednom drugom mestu nije moglo probati, dobilo je ukus sirćeta. I ljudi prestadoše da dolaze kod “Kod dve vile posestrime” i drugi krčmari shvatiše tajnu Janaćkovog vina; devojačke ruke, njen tanki stas i topla reč bilo je ono što je razlikovalo vino debelog krčmara od njihovog. Vida je bila sama vila koja je došla da ih podseti na radost detinjstva i toplinu mladosti.

I dan danas, i posle toliko godina, neki krčmari je traže po Juhoru, a oni kojima je obećala pobratimstvo svaki put kada podignu čaše pune vina, prvo nazdrave Vidi, pa tek onda drugima, dok im kroz oko prođe plava senka koja kao da leluja između stolova.

Branislav Janković