Kursula

„Tane me neće, a sablja ne seče“

Grane nadkriljuju, čuvaju, duboko ispreplitane, prolost. Pletu priču. Stablo duboko ukorenjije, veže za tlo. Izmeđi neba i zemlje čovek, spomen na nemog posmatrača sadašnjosti i neumornog učesnika prošlosti daleke više od dva veka.

„Ime mi je Jovan Kursula. Iz milošte me zvaše Jovo. Rodom sam iz sela Cvetke kraj Kraljeva. Imao sam teško detinjstvo jer teška su to vremena bila. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka, sa nekolicinom momaka iz mog kraja, počeh da se bijem sa Turcima. Delio sam sa njima nebrojane megdane. Pred neprijatelja nikada nisam izlazio pešice, uvek na konju. Zapalim čibuk, uzjašem konja i s golom sabljom u ruci pred Turke izađem. Nisam ih se bojao, ni pred njima povlačio. Zato me je Karađorđe vojvodom nazvao. Jednom mi je, kada sam ga posetio u Topoli, poklonio Bedeviju. Bila je to jaka i ljuta kobila. Mnogo puta mi je i glavu sačuvala. Ona me je na sebi nosila i do Varvarina dovela te 1810. godine. Tu gde se susreću dve Morave i treću čine, napravismo šančeve i čekasmo Huršid-pašu sa silnom vojskom. Iznenada na sred polja izađe Crni Arapin. Strašan čovek, krupan gorostas. Mrkih brka i sablje isukane stade pozivati onoga ko sa njim sme megdan podeliti. Svagda takve trenutke čekajući, spremih čibuk, pripalih ga, dođoh do Bedevije, uhvatih sablju i ne žureći krenuh ka njemu. Turčin onda iznenada odluči da na mene zapuca. Vijaju kuršumi, ali ne pogodiše metu. Kada vide da me tane neće, Arapin poče bežati. Bedevija u kas, a ja za njim sabljom vitlajući. Stigoh ga pred samim turskim logorom i tu posekoh. Njegovi ga ni ne požališe, a meni vikaše mašala. Nasta vika, zahukta se boj, udariše vojske jedna na drugu. Pocrvene Morava od krvi ljudske, huči vodoplavna noseći glas o velikoj našoj pobedi.

Sa polja nadomak Varvarina odjahao sam u druge bojeve. Iz njih sam izlazio neozleđen ni puškom ni sabljom. Znao sam da me tane neće, a sablja ne seče. Teških rana dopanuo sam u Deligradu, gde se obistini moja slutnja. Tu me koplje pogodi. Ta najljuća i najteža rana, kopljem naneta, odvede me opet u Cvetke.Tamo mi je najžalije majke bilo…“

Katarina Veljković