MILETA RADOJKOVIĆ (gradivo za srpsku istoriju 1804-1813)

MILETA RADOJKOVIĆ

BARJAKTAR

Rodom je iz sela Đunis ali se brzo sa porodicom seli u Katun u Temniću, nahije Jagodinske. Za vreme Karađorđevog ratovanja sa Turcima bio je barjaktar, koji je se junački za slobodu Srba sa Turcima borio, i krstaš barjak u rukama nosijo.

Kad ponovo po treći put ustanak 1815 godine protivu Turaka bukne, Pop Filip Petrović Studenički Vojvoda za Karađorđa, ode u Jagodinsku nahiju i Temnić protivu Turaka podigne; pa kako je barjaktar Mileta već neku četicu Srba oko sebe pribrao bio, njega Miletu, Vojvoda Filip postavi za glavnog starešinu Temnićeskog, i još neke druge u nahiji Jagodinskoj; pa pošto svu nahiju na ustanak pokrene, vrati se natrag.

Podignuvši se iz Jagodinske nahije Srbi, ušanče se u Belici, i pobiju se sa Turcima, koji se vrate natrag u Jagodinu. Uto stigne i Mileta sa svoji 4—5000 Temnićana i stane u Majursko polje, da preseče Turcima sastanak od Ćuprije i Jagodine. Turci pod Delibašom Harap-Selimom od četiri hiljade, udare na Miletu, koji se odupre u polju, i pet puni sati tukući se ranu u obraz Delibašu, koji se sa velikim gubitkom vrati u Jagodinu. A i Mileta izmakne se i ulogori kod Debelog drveta. Turci iz Ćuprije sa topovima navale i pobiju se u selu Trešnjevici, no budu Srbi razbijeni i raspršte se.

Turci pođu planini Juhoru gdi je zbeg bio, Mileta sa dvadesetoro momčadi spored puta, kud će Turci proći, u jedan potok prekrije se, i kad ji Mandrda u velikoj šumi u busiji dočeka, Turci se pometu razbiju i vrate natrag, gdi ji Mileta dočeka, i tako ji je žestoko sa ono malo druga tuko, da Turci mal i topove izgubili nisu; u ovom boju Turke je predvodio sin Ali-Bega Karafejaje.

Posle ovi bojeva i čarkanja, Srbi uskoro oko 24. Jula te 1815 god. zaključe i mir u Ćupriji sa Marašli Ali-Pašom i propuste ga s vojskom u Beograd, a Mileta zaostane starešina Temnićeski i dalje kao Knez.

Docnije Mileta svojim dobrim, pravednim, i pametnim radom, postane popularan i od naroda ljubljen starešina.

Pa pošto Srbija na osnovu Bukureštskog traktata 8. točke od 1812 god. i Akermanskog od 25. Novembra 1826 god. pa najposle i Jedrenskog od 2. Septembra 1829 god. sa Rusijom vezanog, i prava svoja Hatišerifom od 8. Avgusta 1830 god. dobije, i pored toga i Knez Miloš beratom Sultanskim u Knežeskom dostojanstvu i vlasti osiguran bude, a tako i oni 6 okruga, koji su dotle pod Turcima bili, i po Bukureštskom Traktatu spadali pod Srbiju, kad se 1888 god. i oni dodadu Srbiji. U starešina i naroda oživi želja da prava dobivena i uživaju. Starešine želile su da se slobodnije kreću, da im sudbina, čest i imanje nezavisi od volje jednoga gospodara, no da budu zakonom i pravosuđem obezbeđeni, a i narod je poželeo to isto, osobito da se oprosti kuluka, koji je jednako trajao, i sloboda trgovine da se oprosti monopola, i drugi koje kakovi samovoljni i nesnosni tereta, koje su snosili pod neograničenom vladom i samovoljom Kneza Miloša.

Na kraju 1834 god. o Božiću, kad je Kneginja Ljubica sa sinom svojim u Kruševac otišla, da dete Simiću krsti, tu se mnoge Srbske starešine iskupe i dogovore da, s narodom Knjaza Miloša, bilo lepim načinom bilo silom, u samovoljstvu ograniče, i do uživanja prava dobiveni dođu.

Na tom dogovoru bili su Simić, Petronijević, Resavac, Veljković, Milutin Petrović brat hajduk Veljka, Cvetko Rajević i Mileta Radojković; uz koje pristane i suglasi se i sama Knjeginja Ljubica.

No kako za taj dogovor črez Nastasa Buljukbaše i Pekete Tatarina, Knez Miloš dozna, on uhapsi Milutina Petrovića i Cvetka Rajevića, koji su napred otišli bili, pa htene ji i sve poapsiti. No kad starešine zato doznadu, Mileta Radojković, po snazi svoga odvažnoga karaktera, i po jasno svaćenom i nikad nemenjanom planu svoji zahteva, bio je svagda i ostao u očima naroda dobar vođ i starešina; pokrene narod na oružje, i na Bogojavlenje 6. Januara 1885 godine više nego sa 2.000 ljudi Jagodinaca na Taborištu ulogori se, gdi mu tu prispe još dosta naroda i iz nahije Paraćinske, iz Resave, i iz Kruševačke. Pred tom masom naroda bili su još osim Milete Radojkovića, Stojan Simić, Avram Petronijević, Milosav Resavac, Đorđe Protić i još neki drugi.

Knjaz je Miloš tad bio u Požarevcu. A u Kragujevačkom konaku bio je Vučić sa Paštrmcem (Amidžom) i Davidovićem. Vučić je imao pod sobom nešto regularni vojnika, pa uzme 150 konjanika uzase i ode u Taborište pred ustaše pod Miletom. Pošto je Mileta Vučiću nameru svoju izkazo, Vučić mu odgovori: što se tiče narodni prava i ograničenja samovoljstva Knez Miloša, u tome je i on s njima, no da se nikako saglasiti neće, da Knez Milošu što bude, i ako oni pođu protivu njegovog života, ili dostojanstva Kneževog, on je gotov s njima biti se. Pored toga kaže im, da on ima vlast od Knjaza Miloša snjima ugovarati, i kako on ugovori, da će i Knjaz na to pristati. Tim se zadovolje obe strane.

Mileta krene se sa svom vojskom i 8. Januara 1835 godine uđe mirno u Kragujevac, i zauzme zdanje velikog Suda i veći deo varoši, a Vučić sa svojima uzme konak i posedne manji deo varoši. I onda obe vlasti zapečate svojim pečatima kasu narodnju sigurnosti radi, i od obe strane postave vojnike te su ju čuvali. Obe ove vojske ranile su se iz narodnog magacina. A obe strane jedni s drugim sastajali se i kao prijatelji razgovarali se o narodnjim poslovima. Drugi dan stigne i Stojan Simić, koje mu nimalo ne bude po volji popustljivost Miletina i drugi Srba.

Đoka Protić, predsednik i členovi velikog Suda, koji su neki odpre u dogovoru bili, a neki tad soglasili se, da prinude Knjaza Miloša, da izda Ustav i zakon narodu Srbskom, saglasno u ime velikog Suda vodili su pregovore sa Milošem o pravama narodnim i njihovim zahtevima. Na ovo pristao je i Vučić. Đorđe Protić, koji je na Miloša ogorčen bio, zato što ga je Miloš telesno kaznijo, bio je jedan od najveći protivnika samovoljstvu Miloševom, te su od narodnjeg Suda najžešći raspisi po narodu šiljati, i na to udešeni da se Knjaz Miloš sa kneževskog dostojanstva zbaci i za granicu Srbije opravi, a sin njegov Milan da se za Kneza Srbskog proglasi.

Knjaz Miloš na glas o pobuni ovoj poplaši se, i sa Joksom Milosavljevićem nagne da se ukloni u Vlašku, no Koca Marković u beganju ohrabri ga, te se natrag vrati u Požarevac, od kuda pošlje k njima u Kragujevac Vula Grigorijevića Serdara, da ji pita šta hoćedu. I oni mu po istom odgovore, prvo da odma pusti iz zatvora Milutina Petrovića i Cvetka Rajovića, ako ne želi da s njime zlo bude, na koje ovi odma i oslobođeni budu. Dalje pišu mu u 5 punktova i zahtevali su slobodu ličnu, imanja i česti, zakono pravosuđe, i ustav, po kom će se vladati i t. d. I na taj konac da mu pošlju jednu deputaciju radi dogovora o tom; Miloš sve to odobri. Na to Mileta sa ustašim Vođama pošlju u Požarevac Vučića i Ranka Majstorovića sa 30 odabrani kmetova, da s Knjazom Milošem vode dogovore za narodnja prava; no Miloš ostavi da to Vučić sve u mesto njega svrši.

Za to vreme, dokle su se ti poslanici bavili u Požarevcu, dogodi se neko nesporazumlenje među nekima starešinama, a naročito neđu Resavcem i Miletom; a Davidović nastane da se narod raziđe, obećavajući im da će se skoro sazvati narodna skupština, da će se ustav i zakoni građanski i krivični izdati, da će se kuluk ukinuti i tereti s naroda skinuti, i sigurnost ličnosti, i česti, i sobstvenosti ustanoviti. I tako Mileta okrene narodnu vojsku kući, a druge starešine raziđu se svojim kućama, kao: Stojan Simić, Avram Peronijević Veljković i drugi.

Členovi velikoga Suda klonu duhom, i Đorđe Protić poplaši se, nesmede ostati u Kragujevcu, no krene se za ovima, da se čuva s njima od kazni i osvete Miloševe. A s narodom ugovorili su da bude gotov kako se pozove da opet s njima pođe. Ostali členovi velikog Suda pređu u konak; a i Milosav Resavac usedne na konja i pređe u konak, no. vojnici koji su čuvali konak, pomisle da on u neprjateljskom duhu dolazi svuku ga sa konja te ga pretuku.

Kad se Vučić vrati iz Požarevca u Kragujevac, nezastane narodnu vojsku, koje mu nimalo ne bude milo, zato što je imao punu vlast od Knjaza Miloša da s njima poslove svrši, a ovako ostala je stvar početa, a ne svršena. No pošto se jedanput narod uzrujao i pokrenuo, da prava svoja traži, nije se dalo natrag, no moralo se napred ići.

I da nebi narod sa starešinama silom opet potegao, Knj. Miloš pristane da se skupština narodna sazove, na kojoj da se taj poso svrši. I tako se odma skupština 2. Februara 1836 god. na Sretenije Gospodnje u Kragujevcu sazove. Tu Davidović razvije radnju svoju na utvrđenju prava narodni, i bude sočinjen ustav. Ustrojenja centralnog pravlenija, da svakoga ličnost, imanje i čest bude obezbeđena, tereti narodni da se ukinu, i uredno pravosuđe uvede. Silni se narod tu slegao bio, kažu da ga je do 12.000 duša na službi Božijoj bilo, koju je Mitropolit sa mnogim Sveštenstvom odslužio.

Miletа Radojković, rad Uroša Kneževića 1837.

Na livadi bilo je uzvišeno mesto namešteno, gde je se Knjaz pred Mnitropolitom i narodom na krst častni i sveto Evanlje zakleo, da će ustav i zakone nerušimo držati i nabljudavati; pa pokazavši gomilu izrađeni i prevedeni donde zakona građanski i kriminalni kao i postupka sudskog, obećavajući da će te zakone skoro izdati, kako će se svakom po zakonu suditi, a ne po volji.

Kad Knjaz Miloš položi zakletvu, da će ustav i zakone zemaljske poštovati, Skupština kao znak priznatelnosti pokloni mu jednu skupocenu čašu i sablju sa nadpisom: „Svome Knjazu Milošu Obrenoviću blagodarna Srbija.“ Na toj skupštini, po sili ustava, odrede Knjazu Milošu 100.000 talira godišnje plate, (jer dotle je Knjaz neograničeno sa narodnom kasom, kao sa svojom sobstvenom sam, kako je hteo raspolago); i njegovoj braći po 10.000 talira.

Posle na istoj Sretenskoj skupštini, ustanovi se Sovet i popečiteljstva; 3. Februara te 1835 god. pod Br. 2528 ispostavljaju se Sovetnici i Popečitelji, osim drugi za Popečitelja, vnutrenji i prosvete postavljen bude Dimitrije Davidović. Pa kako je spremljena bila knjigopečatnja, koju je Davidović sa Avramom Petronijevićem iz Rusije 1838 god. nabavio i u kojoj je Davidović od 1834 god. započeo novine Srbske uređivati i izdavati, pečata se Ustav i napisati zakoni, tako i postavljenje činovnika u novinama oglasi se. A potom i skupština, zadovoljivši se sa obećanjem i popustljivostću u samovlastju Knjaza Miloša, raziđe se.

Čim se skupština raziđe, Knjaz Miloš 14. Marta is. 1835 god. pod Br. 776 izda pismeni ukor Davidoviću, zašto on sve ono stavlja u novine što se u Srbiji uređuje i kakvi se zvaničnici postavljaju. Kad je to tek samo onako rečeno, — u što on tim pokazuje, da je i on u sporazumlenju sa onima, koji su konštituciju hteli. Između ostalog ovako je govorijo: „Hoće stvar nekako da se na to okrene, da ste vi Davidoviću to jedva i želili, i da ste bili u sporazumlenju, no samo vještim načinom, sa onima, koji su konštituciju hteli, počem take stvari tako nezadržano pečatate po novinama vašima.“

Posle tog 16. Marta te 1835 god., pod Br. 818 oduzme Davidoviću izdavanje novina, sa zabranom da se dalje u to nemeša, i takove preda Dimitriju Isailoviću.

I onda Knez Miloš zapovedi, te se svi pečatani eksemplari Ustava i ustrojenja uzapte i preko policije od ljudi, kod koji bi se našlo, pokupi; i teško bi bilo onome kod koga bi se docnije koji ekzemplar Ustava toga pokazao, a i govoriti o tome ili ime Ustava spominjati, bilo je zazorno i opasno.

A 17. Marta 1834 god. Miloš izda zapovest da Sovet i popečiteljstva prestanu raditi; te tako prestane i Ustav i ustrojenja, i budu saranjena kako su i rođena; Miloš Obrenović ostane opet neograničeni samovoljni gosdodar u Srbiji do 3. Juna 1839 god. dokle ga tad iz Srbije nisu proterali.

I tako tom narodnom, a Miletinom nazvanom bunom, narod se ništa ne koristi, niti do svoji prava dođe. No ipak neprestane tražiti svoja prava, ali tek po izgnanju Kn. Miloša 1839 god. do takovi dođe i Ustav dobije.

Mileta je bio pod Karađorđem Temnićski Barjaktar, posle tog docnije Knez, pa Sovetnik, potom i predsednik Soveta.

Pod starost svoju živio je u Jagodini, i kažu da je pred svoju smrt oslepio.

Umro je 26. Septemvra 1852 god. u Katunu kod svoje kuće, i ukopan je kod crkve Varvarinske.

Konstantin N. Nenadović