Narodna pesma BOJ NA VARVARINU

Vezak Vezla gospođa Jelena,

Verna ljuba Petrovića Đorđa,

U Topoli na tananoj kuli,

Veza vezla, suze prolevala:

Otišo joj na Moravu Đorđe,

Na Moravu bije bojak ljuti,

Bojak bije s Kuršidom vezirom

I njegovom silovitom vojskom,

Pa je gospa setna nevesela,

Suze roni, a bogu se moli,

Da joj Đorđu bude u pomoći.

Istom gospa suze utirala,

Pogledala na pendžer od kule,

Al' se drumom magla zapodela,

A iz magle junak ispanuo

Na kulašu konju velikome;

Na junaku toke sakovane,

Mordolama i oružje svetlo,

U ruci mu krstaš svilen barjak,

A na glavi krvava marama.

Cim ga vide, poznade ga gospa,

Pozna gospa Rajića sokola,

Barjaktara Petrovića Đorđa;

Kraj sebe je đerđev oturila,

Pa poskoči na noge lagane.

Brže strči niz tananu kulu.

Istrčala nadrum pred junaka,

Pa ga pita gospođa Jelena:

"Što je bolan, Đorđev barjaktare !

Što ostavi Đorđa gospodara ?

Je li mene u životu Đorđe ?

U tebe je lice potamnelo,

Gde si junak dopanuo rana ?"

Veli njojzi Rajić Barjaktare:

"Gospo moja, Petrovića Ljubo !

Evo idem sa Morave, gospo,

Iz ljutoga boja krvavoga;

A dobre ti ja donosim glase:

Bojak biše Srbi sa Turcima

na širokom polju varvarinskom,

Bojak biše do tri bela dana;

Silna beše u Turaka vojska:

U vezira do dvanaest paša,

U svakoga po sedam hiljada,

Sve delija, carevih hatlija;

Žešćeg boja dosad nije bilo,

Nit'se više krvi prolevalo,

Više turske nego krvi srpske:

Srpska vojska tursku nadvladala,

Slavan spomen rodu ostavila.

Đorđe ti je zdravo i veselo,

I on me je tebi opravio,

Da ti dobre ja donosim glase:

Uz njega sam ljuti bojak bio

I u boju rana dopanuo:

Lake rane, zabava junaku.

Stade njojzi Rajić kazivati:

"Gospo moja, Petrovića ljubo !

Kada Srbi Turke nadvladaše,

Staše bežat' uz Moravu Turci;

Za njima se Đorđe naturio,

Pa ih goni Nišu bijelome;

Nadaj mu se, skoro će ti doći.

A što pitaš za srpske vojvode,

Evo ću ti sve po redu kazat':

Video sam Mladena vezira

I Pljakića zeta Đorđevoga,

Oba su ti zdravo i veselo:

Bojak biše, ne zameriše se

Nit u boju rana dopadoše.

Video sam Vulićević Vuju

I uz nj'ga dva sokola siva:

Pobratima Stanoja Glavaša

I junaka iz Kolara Vula;

Oni vode smederevsku nah'ju

I sa njome Jasenicu ljutu;

Tu alaji turski uzmakoše,

Tri su turske vojske salomili,

Mnoge turske ojadili majke,

Kursula je delio megdana 

S Omer-agom poturicom ljutom,

Omer agi glavu ukinuo,

Srpsko ime junak proslavio.

I Veljko nam iz Krajine dođe

Sa svojijeh tri stotin' bećara,

I dovede tri hiljade Rusa,

Sve Kozaka na glasu junaka.

Gde udariše Kozaci junaci,

Tu ogreznu krvca do kolena;

Mnogu tursku vojsku salomiše,

Mnoge paše onde pogiboše:

A gde grune s bećarima Veljko,

Čudna strava Turcima ovlada,

Buljucima beže bez obzira,

AL' ih stižu Veljko i bećari

I ruse im odsecaju glave;

Da je tebi pogledati bilo,

Ja šta čini Veljko soko sivi !

Isukao Đordu starokovnu,

Ražljutio Kušlju od megdana:

Kušlja gazi, Veljko Turke seče,

Jednom mahne, po tri glave lete,

Oko sebe lese povaljuje:

A čude se Kozaci junaci,

A šta čini vojevoda Veljko !

Bog da prosti ko ga je rodio !

On ostavi spomen vekoviti,

Da se priča Veljkovo junaštvo,

Dok je Srba, dok je Varvarina !"