PONTONSKI MOST U VARVARINU

Sredina XIX veka je vreme kada je Varvarin doživljavao brz privredni uspon. Do 1840. g. središte Temnićkog sreza je bilo u Bačini, a tada je preneto u Varvarin. Kroz Varvarin je prolazio i najkraći put koji je povezivao Ražanj, Aleksinac i Niš sa Kragujevcem. Nije ni čudo da je panađur, prvi put organizovan u Varvarinu na Svetu Veliku Gospojinu 15. avgusta 1849. g. (stari kalendar), postao veoma poznat u celoj Srbiji pa i u inostranstvu. Od tada je panađur organizovan svake godine i trajao je tri dana, a na njemu se trgovalo uglavnom stokom. Dok su 1849. g. stoku tu kupovali samo trgovci iz Ćuprijskog, Jagodinskog i Kruševačkog okruga, već 1855. g. ih je bilo i iz Aleksinačkog i Čačanskog okruga, kao i iz Beograda, Užica i Požarevca, pa čak i iz inostranstva, iz Austrije i Turske. Na prvom panađuru je prodato 514 goveda,1 tele,148 konja i 3 ždrebeta, dok je 1855. g. već prodato 1477 goveda, 13 teleta, 201 konj i 7 ždrebeta. Isto tako, dok je 1849. g. na panađuru radilo 35 mehana i 18 kola za prodaju pića, dotle je 1855. g. već bilo 45 mehana i čak 100 kola za prodaju pića. Ovakav brz privredni uspon Varvarina zahtevao je i stabilnu vezu preko Velike Morave ka Ražnju, Aleksincu i dalje prema Nišu, a takvu vezu je mogao da obezbedi samo most.

Srpska narodna vojska je uređena pod Mihanlom Obrenovićem od donošenja "Ustrojstva narodne vojske" 17. avgusta 1861. g. pa do donošenja "Zakona o ustrojstvu vojske " 20. marta 1864. g. Tako organizovana srpska vojska je dočekala i ratove 1876. i 1877-78. g. "Zakonom o ustrojstvu vojske" formirana je i pontonirska četa koja je, u početku, ulazila u sastav artiljerije. Pontonirci su smesta počeli sa obukom u izradi mostova. Odmah je napravljen polustalni pontonski most na Moravi kod Ćuprije, a nešto kasnije je napravljen sličan most kod Đunisa gde je sagrađena i omanja kasarna za pontonirce. Tokom jeseni 1864. g. postavljeni su i pontonski (leteći) mostovi na Moravi kod Dragovca, Orašja, Markovca, Bagrdana, Glogovca i Varvarina. Svi ovi mostovi su u miru služili za civilni saobraćaj i trgovinu. Tako je Varvarin, negde oko Mitrovdana 1864. g., dobio svoj prvi most.

Varvarinski pontonski most je, sa manjim prekidima, obavljao svoju ulogu sve do Srpsko-turskog rata 1876. g., sve vreme u sastavu Pontonirske čete Stajaće vojske, i imao je stalnu posadu i komandira mosta. Povremeno je i dizan radi popravki i redovnog održavanja. Nekada su ti prekidi u saobraćaju trajali i po više meseci. Za razliku od većine prethodno pomenutih pontonskih mostova, most u Varvarinu je ostao i posle stvaranja nove formacije inžinjerije u srpskoj vojsci. Naime, tokom priprema Srbije za rat sa Turskom jačana je i stajaća vojska. Naročito je ojačana inžinjerija. Tako je po poslednjoj formaciji Srpske vojske od 24. februara 1876. g., pred rat 1876. g., Stajaća vojska imala dva inžinjerijska bataljona, i to jedan pionirski i jedan pontonirski. Ovi bataljoni su uredbama od 24. februara i 10. novembra 1876. g. bili raspoređeni po korpusnim komandama. Tako su i učestvovali u ratu 1876. g. Rešenjem od 10. marta 1877. g. inžinjerijski bataljoni su u mirno vreme obrazovali pukovsku komandu koja se sastojala od dva bataljona sa po tri čete. Štab inžinjerijskog bataljona je stacioniran u Ćupriju. Ovakva formacija će ostati do 1883. g.

Pontonirski bataljon je imao, kako je već navedeno, 3 čete. U Kruševcu je sedište imala 1.pontonirska četa koja je održavala 3 mosta - kod Jasike, Kraljeva i Đunisa. U Ćupriji je bila stacionirana 2. pontonirska četa koja je takođe održavala 3 mosta, kod Ćuprije, Varvarina i Aleksinca, a u Svilajncu je svoje sedište imala 3.pontonirska četa koja je održavala mostove kod Markovca i Ljubičeva. U Ćupriji je postojala glavna pontonirska radionica. Sav pontonirski materijal je bio izrađen u toj radionici i bio je veoma dobar. Materijal je bio sličan materijalu sistema Birago, samo su pontoni bili drveni i rasponi su bili kraći za 1 metar, da bi nosivost bila veća, kod istog preseka mosnica. Pontonirske čete su u gore označenim mestima primale regrute i svu potrebnu opremu, a tamo se obavljala i obuka. Komandir čete je bio i komandir najbližeg pontonskog mosta, a za komandire ostalih mostova određivani su vodni oficiri iz datih četa. Vodnici su određivani za komandire mostova naredbom Ministra vojnog.

Po novoj mirnodopskoj formaciji vojske Kraljevine Srbije od 31. januara 1883. g., smanjen je broj pontonirskih četa na dve. Tako je formiran pontonirski polubataljon sa štabom i dve čete. Sedište štaba polubataljona je bilo ponovo u Ćupriji, i ovaj je bio pod neposrednom komandom Inžinjeriskog puka u Nišu. Rasformirana je 3.pontonirska četa pa je njene mostove (Markovački i Ljubičevski) primila 1.pontontonerska četa u Svilajncu, koja je primila i most u Đunisu. Preostale mostove: Ćuprijski, Kraljevski, Jasički i Aleksinački, održavala je 2. pontonirska četa sa sedištem u Jasici. Kao što vidimo, most u Varvarinu je demontiran i tako će ova varošica ostati bez mosta do 1896. g..

Nešto ranije, 1894. g., podignut je most kod Ljubičeva, a most kod Markovca predat je na održavanju Ministarstvu finansija. Zbog svega toga je 1.pontonirska četa prešla na stalno stanovanje u Ćupriju. Od pontonirskog materijala sa Morave podignut je jedan most preko Nišave u Nišu. Postepeno, kako je na kome mestu podizan stalni most, pontonski mostovi su rasklapani a pontoniri su odlazili u sastav polubataljona u Ćupriju ili, ređe, na novo odredište.

Jedan od veoma opterećenih mostova je bio i pontonski most u Jasici. Kao kod svih ostalih pontonskih mostova, i kod njega je bilo problema pri zimskoj eksploataciji. Zbog toga je 1896. g. izgrađen u Jasici drveni, stalni most dužine 180 metara koji je imao 12 raspona. Pontonski most koji je demontiran kod Jasike prenet je u Varvarin i tu ponovo namontiran. Tako je Varvarin opet dobio svoj pontonski most.

Sve ovo vreme, a tako će ostati do Balkanskih ratova, obuka regruta pontoniraca se vršila u Ćupriji, pri štabu pontonirskog polubataljona. Čete su slale potreban broj starešina za nastavnike i njihove pomoćnike za izvođenje obuke sa regrutima. Pontoniri su tada uživali veoma veliki ugled i u vojsci u narodu, a oficiri su smatrali za počast da služe u pontoneriji i za tu službu su birani najbolji inžinjerijski oficiri. Za pontonjire su regrutovani snažni mladići, vešti u radu na vodi. Bili su to obično splavari, vodeničari, ribari i skeledžije, visine najmanje 170 cm. Rok službe u kadru je bio 2 godine ili 18 meseci, a u pontonire su upućivani regruti sa punim rokom. Radeći na pontonima i po najgorem vremenu, pri velikim vodama i po zimi kada je Moravom plovio led, pontoniri su postajali pravi majstori svog zanata. Svi su morali da znaju da odlično plivaju, tako da za sve to vreme nije zabeležen ni jedan slučaj davljenja nekog pontonirca.

Pontonirski bataljon je 1900. g. dobio nov naziv - Pontonirska komanda, a dotadašnja Inžinjerijska radionica je postala Inžinjerijski arsenal u kome je izrađivan ne samo sav pontonski već i sav ostali inžinjerijski alat i materijal. Među prvim komandantima Pontonirske komande su bili inžinjerski potpukovnici Miloš Ranković, Svetislav Knez Mihajlović i Radisav Stanojlović, kasnije veoma poznati oficiri u ratovima 1912-1918. g.

Fotografije Varvarinskog mosta su obišle svet 1910. g. kada je, prilikom svečane proslave 100 godina od Varva- rinske bitke, otkriven spomenik posvećen ruskim vojnicima - učesnicima ove bitke. Svečana delegacija na čelu sa kraljem Petrom I Karađorđevićem je do putovala vozom do Ćićevca, a onda su gosti prešli preko pontonskog mosta. Tom prilikom je napravljen veći broj fotografija objavljenih u mnogim domaćim i stranim novinama.

Za ovu posetu je vezana i jedna anegdota koju znaju i neki stariji Varvarinci. Prilikom prelaska mosta, kralj Petar je pušio cigaretu. Iznenada mu je prišao jedan od dežurnih pontoniraca salutirao i rekao: "Vaše Veličanstvo, na mostu je zabranjeno pušenje !" Kralj ga je iznenađeno pogledao i bez reči nastavio prelaz. Vojnik je ponovo pritrčao i pored zaprepašćene pratnje ponovo stao mirno ispred kralja i ponovio:"Vaše Veličanstvo, zaista mi je žao, ali na mostu je najstrožije zabranjeno pušenje ! Molim Vas da bacite cigaretu !" Nije bilo jasno ko je bio više zabezeknut, da li kralj ili njegova pratnja koja je brzo sklonila revnosnog vojnika. Stari kralj se malo zamislio, bacio cigaretu i zatim produžio ka Varvarinu. Kada je stigao na obalu, pozvao je komandira mosta, skinuo svoj ručni sat i dao ga komandiru sa naređenjem da ga preda pontonircu kao nagradu za revnosnu službu, uz preporuku da ga unaprede u kaplara.

Pri objavi mobilizacije u jesen 1912. g., 1.pontonirska četa je formirala 5 divizijskih mostovih trenova, za svaku diviziju 1. poziva po jedan. Istovremeno 2.pontonirska četa je formirala tri odeljenja Velikog mostovog trena. Za Varvarin je zanimljivo 3. odeljenje velikog mostovog trena pod komandom poručnika Dragomira Nastića. Za vreme 1. Balkanskog rata, odeljenje je održavalo pontonske mostove preko Velike Morave u Ćupriji i Varvarinu. U toku poplave u jesen 1912. g., odeljenje je obavilo spasavanje ljudstva i stoke iz poplavljenih naselja Varvarina, Obreža, Katuna, Striža.

Po završetku 1. Balkanskog rata u Ćupriju se, iz Jedrena, vratilo 1. odeljenje Velikog mostovog trena i ono je preuzelo održavanje mostova u Ćupriji i Varvarinu, dok je maja 1913. g. 3. odeljenje upućeno vozom u Kumanovo.

Po oglasu mobilizacije 1914. g., pontonski most kod Varvarina je rasklopljen a pontonirski materijal prebačen u Ćupriju gde je,13. avgusta 1914. godine, ukrcan na kola i pripremljen za transport na ratište.

Varvarin ovog puta neće ostati dugo bez mosta. Timočki diviziski mostovi tren i 2. odeljenje Velikog mostovog trena su 20. oktobra 1914. g. sklopili most preko Drine uzvodno od kamenog mosta kod Višegrada. Zbog izuzetno visoke vode, mada je to bio jedini upotrebljivi most preko Drine, naređeno je 25. oktobra u 0.45 časova da se most rasklopi. Zatim je komandant jedinice, kapetan 1. klase Ilija Milojević, dobio naređenje da materijal preko Mokre Gore, Bioske, Užica, Požege, Čačka, Kraljeva, Trstenika i Kruševca prebaci u Varvarin i tu montira most. Varvarin je ubrzo dobio nov pontonski most na kome su oba trena ostala sve do 20. decembra 1914. g., jer je saobraćaj preko mosta bio vrlo jak i danju i noću. Na pontonskom mostu je od 21. decembra ostao samo Timočki diviziski mostovi tren, dok je 2. odeljenje Velikog mostovog trena upućeno u sastav Odbrane Beograda.

Tokom prve polovine 1915. g., majstori iz ćuprijskog Arsenala su detaljno pregledali pontone, okrpili ih i premazali katranom. Krajem maja 1915. g. ponovo je, po ko zna koji put, rasklopljen pontonski most kod Varvarina a pontonski materijal je upućen u Ub u sastav Mostovog trena 2. armije. Prilikom povlačenja Srpske vojske 1915. g. nije postavljan pontonski most kod Varvarina, već su postavljeni mostovi kod Jasike i Šanca. U vreme borbi za oslobođenje Srbije, krajem oktobra 1918. g., ponovo nije postavljan pontonski most kod Varvarina, već je osposobljen porušeni most kod Jasike.

Nebojša Đukić

Olivera Dumić