Stounhendz na planini Juhor

Tek kada su motorne testere proredile sumu, a radnici "Srbijasuma" prokrcili put do vrha, Juhor je prestao da bude jedna od najmisterioznijih planina u nas. Mestani okolnih sela uverili su se da na vrhu ne zive pustahije koje nocu, kad je pun mesec silaze u sela i otimaju devojke stasale za udaju. Sumari su bili iznenadeni kolicinom i raznovrsnoscu drveca, a strucnjaci, pre svih arheolozi i biolozi bili su zateceni brojem arheoloskih nalazista, odnosno vrstama biljnog i zivotinjskog sveta.

Tako je ova planina, na cijem vrhu visionomer staje na broju 774, konacno postala prohodna i za kratko vreme privukla Ijubitelje netaknute prirode.

Juhor nije ni visoka ni velika planina. Smesten je nedaleko od Jagodine i pruza se duz leve obale Velike Morave.

Njegov vrh najbolje se vidi sa autoputa od Beograda ka Nisu u delu od Jagodine do Cuprije. Moze da mu se pride sa nekoliko strana. Upravo to sto niie visoka, naravno uz izuzetan geostrategijski polozaj, ova planina je nekada bila jedno od najznacajnijih uporista brojnim narodima.

Bila je idealno mesto za kontrolu saobracaj koji se odvijao dolinom Juzne, Zapadne i Velike Morave. Jer, ko predje tu prepreku, moze dalje da bira na koju ce stranu centralnobalkanskog prostora.

Zivot na planini, bar prema dosadasnjim saznanjima arheologa bujao je jos od osmog veka pre nase ere.

Brojni ostaci naselja na uzvisenjima kraj triju Morava pripadali su Tribalima, jednom od najmocnijih, naroda na Balkanu. Toliko mocnim da je i sam Aleksandar Makedonski kretao u pohode na njih. Onda je usledio prodor Kelta sa zapada, pa je posle njihovog poraza u Grckoj veliki broj prezivelih u povratku nastanio ove prostore. Najveci broj naselja, Jerinin grad, Momcilov grad. Majur, pa i ovo na vrhu Juhora pripisuje se upravo Keltima, tacnije njihovom plemenu Skordisci.

Sa biranjem dolina kao pogodnijim mestima za zivot, Juhor vremenom pada u zaborav. Prolazili su vekovi, a priroda cinila svoje. Zarasli su putevi, srusili gradovi i utvrdjenja. U podjuhorskim selima zazivela je legenda o pustahijama kdji nastanjuju Visoki Vetren-vrh Juhora. Tamo vise niko nije odlazio.

Jedan od puteva ka vrhu Juhora vijuga duz male bistre i brze reke Bela Graca. U retkim virovima mirno plivaju klenovi i krkuse. U gornjem toku ima i pastrmke. Krosnje kao strela pravih bukvi zaklonile su nebo. lspred automobila istrcava srna. Napustila je lovise ko zna zasto. Mozda je, kao sto je kasnije i zeca, uplasio zvuk motora. Vukovi i divlje svinje verovatno su potrazili debelu hladovinu u pakieno vrucem danu. Radnici renoviraju lovacki dom. Za desetak dana, kazu, bice sve uredjeno. Dole je veliki dnevni boravak, kuhinja, gore sobe za nocenje i kupatilo. Ispred je trava, a dvadesetak metara dalje, preko malog potoka izvor.

Kolima se ne moze bas do vrha. Stotinak metara mora da se prepesaci kroz gustu paprat i siblje. Taj deo planine je i najinteresantniji i najzagonetniji. Na nekoliko mesta, na brdascima podignutim od zemlje poredani su ogromni kameni blokovi. lma ih i na vrhu i oko njega. Strucnjacima nije bilo tesko da ustanove da je rec o nekom velikom utvrdjenju. Deo kamena iskoriscen je kao bedem, a isklesane pioce za drugu namenu. Ko je, kada i zasto podigao Stounhendz na Juhoru? Gde vodi prolaz kada bi se u hodniku sklonila kamena ploca? Da li su i to sakralne gradjevine nekih mocnika kao sto su gradjene u Velikoj Britaniji?

Sa Velikog Vetrena puca pogled. Vide se doline, a u daljini vrhovi susednih planina. Tek kada se zatvori krug postane jasno da je odavde kontrola svih puteva bila potpuna. lspod samog vrha je izvor. Voda mora da se malo ugreje u flasi, jer je toliko hladno da ne moze da se pije.

Nize od puta izdigla su se gotovo stoletna stabla smrce. Postoje zapisi da je Veliki Vetren bio golo brdo i da su ove smrce zasadjene jos 1906. godine. Pitanje je da li je posle toga sve donedavno, ljudska noga i krocila ovde. A i po posumljavanju Juhor je jedinstvena planina kod nas. Osim nekoliko malih pasnjaka za divljac, na celoj teritoriji ne postoji ni kvadratni metar goleti. Sve je nedavno posumljeno.

Niz Crnu Gracu vodi put u dolinu. Kraj njega u duzini od sedam kilometara izmetrena drva. Spremna za narednu zimu. Selektivno se seku stara stabla i sade mladice. Uostalom zbog toga je uradjen put. Na uscu Crne i Bele Grace zaustavljaju nas mestani Dragosevca. Pitaju sta ima na vrhu, lako je legenda o pustahijama ostala samo u tragovima, na Vetren se retko ide. Ko zna, mozda su se pustahije samo primirile.