Točak prošlosti

Kameni prag vodenice kraj Kalinićke reke bio je mesto sa koga se četvorica braće oprostiše od porodica i krenuše u rat 1914. Tu, na tom kamenu pojedoše proju i pogaču, pomoliše bogu, okadiše. Poneše u džepovima po grudvu zemlje iz oranice svoje da ih tamo, negde daleko od doma i svega poznatog podseća na ono što ostaviše, na one koji ih s brogom i suzom u oku, ali ponosno ispratiše. Vodenički točak se za trenutak zaustavi, brašno će uskoro zameniti barut.

Svetozar, zvani Toza, tobdžija, stigao je u povlačenju srpske vojske do Niša i tu poginuo braneći svoje oružje, koje nikako nije hteo da ostavi. Tamo mu je i grob, a u njemu grumen krčinske zemlje. Njome je zauvek ostao vezan za porodicu i sina koji je ostao siroče.

Todor je nastradao u Albaniji, negde po njenim kamenim vrletima. Surovu zimu, glad i umor nije izdržao.

Svetomir i Živojin pređoše Albaniju, dođoše do Krfa pa preko Solunskog fronta i Kajmakčalana nazad u Srbiju. Vratiše sa sobom i po parče rodne grude od kojih su kasnije svojoj deci pravili amajlije.

Jedna kuća, jedna familija posla u rat četvoricu svojih naslednika, rođenu braću i braću od stričeva. Dvojica se vratiše, a dvojica dadoše živote otadžbini. Živojin izgubi rođenog brata Svetozara, a Svetomir se oprosti od Todora negde u Albaniji. I simbolika imena im svedoči o životu i miru u njemu. Svetski mir je nastupio, a živi nastavili odakle su bili zaustavljeni.

Stara vodenica je i danas na mestu na kome je i nekada bila. Svedoči o jednom rastanku, o nadi u povratak, o borbi za život. Njen točak odavno se ne okreće jer je Kalinićka reka promenila tok. Pokrene se jedino kroz priču i u sećanju.

Katarina Veljković